Predator

Predator – relativistička studija

Izvor: poetikaholivuda.blogspot.com
Autor: Vuk Vujačić

„Predator” (1987) : Snažni, tehnološki napredni vanzemaljac ubija jednog po jednog člana specijalne vojne jedinice predvođene Arnoldom Švarcenegerom u džungli Centralne Amerike. Kada pobije sve osim jednog, Švarci ulazi u igru i maca dolazi na vratanca, te se postavlja pitanje ko je predator, a ko lovina.

Predator nam poručuje da svemir nije zainteresovan za nas, naše nebitne živote, naše mobilne telefone i reprodukcije poznatih slika. Svemir nema ništa lično protiv nas, ali stolica* se događa. Stolica se događa bilo da si indijanac – Izviđač u Švarcijevoj jedinici, nabildovani crnac (Apolo Krid iz Rokija) ili budući guverner Kalifornije. Svet je džungla u kojoj moraš da se boriš da bi preživeo i nema vremena za kuknjavu (ako se izboriš – ok, a ako ne – umireš i nema ljutiš).

Tako nam je bliska, sveprisutna i naizgled urođena ideja o pravdi. Zaboravljamo da je pravda koncept koji ne postoji u prirodi i ideal koji nije dosegnut ni u društvu: vuk pojede slatkog zeku, deca u africi gladuju, jedan procenat stanovništva drži ogromno bogatstvo u svojim rukama, političari kradu, kriminalci prolaze nekažnjeno, a čokolada najlepše želje od 100g je neprimetno smanjena na 90g za istu cenu. Drugim rečima – predatori na sve strane. Ideja pravde je primamljiva, ali nismo je ostvarili i nećemo, zbog relativnosti pojma i njegove idealističke prirode. Ali se mi grčevito držimo za pravdu očekujući da univerzum bude fer prama nama samo zato što smo mi fer prema njemu (i ljudima oko sebe). Ta ideja je jednostavno glupa i ako verujemo u to treba da se osećamo glupavo. Detinjasta su očekivanja da bi trebalo da dobiješ povišicu samo zato što si je zaslužio i da bi trebalo da prođeš ispit zato što si naučio, da ne treba da dobiješ kancer iako si se zdravo hranio čitavog života i bacao đubre staroj komšinici. Dobrim ljudima se ne dešavaju samo dobre stvari. Stolica se događa i najboljima od nas (npr. Švarciju).

Svi mislimo da smo posebne pahuljice. Zapravo, nismo posebna vrsta mnogo različita od životinja. Samo zato što imamo sposobnost da mislimo o sebi kao o posebnim pahuljicama u svetu prirode ne znači da nismo glupi kad mislimo da smo „izabrani“. Svemir nas ne gleda kao na posebnu vrstu, a tek ne vidi tebe kao posebnijeg među posebnima. Predator, sa svojim pogledom iz drugog lica (određeni kadrovi su snimani tako da kamera posmatra naše junake iz perspektive predatora) pokušava da nam relativizuje naš egocentrični pogled na svet, kako na ljudski rod tako i na sebe. Film ističe pogrešnost tumačenja evolucije kao nečega što ima početak i kraj (kraj na kojem stavljamo ljudksi rod). Ne znam da li je za nepoznavanje evolucije kriva religija, nastavnici biologije ili bežanje sa časova. Evolucija je princip, veća verovatnoća preživljavanja prilagodjenijih gena (prilagođenih na trenutne uslove), na čijem kraju nije čovek. Čovek čak nije ni najprilagođeniji samo zato što je napravio Ajfon (ako je prenošenje gena merilo, mnogih vrsta insekata ima više nego ljudi i imaju mnogobrojnije potomstvo). Perverzno glorifikovana moždana kora (zaslužna za sposobnost odvajanja označenog od označitelja kao osnovne razlike između čoveka i životinje) je samo organ koji se pokazao koristan za preživljavanje i prenošenje genetskog materijala, kao i krila bubamare ili rogovi jelena.

U nastavcima filma „Predator” i „Osmi putnik” se dovode u isti scenario, gde se bore na život i smrt, a ljudi se nalaze u unakrsnoj vatri. Jasno je da se misli na dve velike političke partije svake moderne „demokratije“ u čijoj borbi je običan čovek samo kolateralna šteta. Opet, stolica se događa i nema ljutiš.

(* Stolica – izmet, feces, ekskrement.)