Pieta

Prokleti novac („Pieta“, Kim Ki-duk – 2012)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Marko Pandurović

Danas, na prvoj projekciji Festivala autorskog filma, u velikoj sali Doma omladine u Beogradu, prikazan je venecijanski pobednik, film „Pijeta“, Kim Ki-duka.

Eminentni reditelj je ovoga puta u porodičnoj drami-trileru suprostavio lična moralna uverenja sa vladajućim normama svetskog poretka. Prednjačila je kritika društva i sistema u svojstvenom maniru slavnog autora. U tom pokušaju je uspeo da iznenadi i mnoge skeptične duše poput moje malenkosti, tako da mi ostaje da to ovde i javno priznam.

Ono što je centralna tema jeste ujedno najcrnje prokletstno koji opseda živote junaka u filmu – novac! Prljava, đavola rabota koja iskušava obične ljude, kako se izrazio neko od junaka.

– „Šta je novac?“

– „Početak i kraj svega… Ljubav, čast, mržnja, bes, ljubomora, strast, osveta, hrabrost…“

Osveta je jedan od glavnih motiva filma. Međutim, pretrpljeni bol se ne leči ovde kao u Tarantinovim filmovima. Pretnja je posledica sistema ugnjetavanja koju trpi svaki pojedinac planete, i van okvira filmske fikcije, a to se ne rešava masovnim pucačkim scenama. Suština i glavni uzrok problema je perfidno-robovlasnički neoliberalni kapitalizam koji je svet gurnuo u propast. Te činjenice južnokorejski reditelj je projektovao u svoj svet u okvirima koje on najbolje poznaje.

U „Pijeti“ pratimo kako žive ljudi u siromašnom kvartu velikog grada. Zanatlije u tom naselju su okovani dugovima. Naplata je surova. Skoro kao danak u krvi.

U jednostavnom sižeu se krije mnogo humanih poruka. Scenario poseduje ubojitost u određenju i rešenju dramskog zapleta. Impozantno je usnimljen i razvijen u skoro autentičnom scenografskom okruženju.

Najveće priznanje dobija od mene za portrete likova i glumačku podelu koji u „kim ki-dukovskom“ maniru daju perspektivu neke „druge“ stvarnosti. Ali „’druge’ samo zato što je prva, odn. istinitija i relevantnija od ove ‘domaće’“, kako je to perverzno primetio drugar Radiša koji me je ubedio da napišem ovu recenziju.

Razume se, sastavni deo izraza je bila doza brutalnosti inače neshvatljiva za običan svet. Mali broj gledalaca je napustilo salu zbog toga. Koliko sam primetio u pitanju su bile bakice koje sigurno nisu znale šta da očekuju, pa im ne treba zameriti.

Uz to ne treba preskakati ni životinje koje u filmovima ovog majstora imaju značajno mesto. Kokoška, zec i jegulja su simboli filmskog pečata KKD-a i donose tumačenja koja se tiču mitologije podneblja odakle autor potiče. Najkraće rečeno, sve stavke su pobrojane da bi se ovo nazvalo pravim predstavnikom opusa KKD-a, to jest, izvrsnim filmom.

Ako se po jutru dan poznaje, onda izgleda da će fafovci ove godine debelo uživati u filmskom programu. I neka im bude! Zaslužili su.