Rade Markovic

Rade Marković – Jedan od pionira srpske kinematografije

Izvor: Filmske radosti
Autor: Branko Radaković
12/10/2010

 

Teško je pisati o Radetu Markoviću jer je ovaj velikan bio takva pojava da ne možete govoriti o njemu, a da to ne bude bez klasičnih fraza i hvalospeva koji se danas na veliko zloupotrebljavaju i na žalost nemaju više puno smisla. Međutim, u slučaju Radeta Markovića brojni pozitivni epiteti koji bi mogli da mu se nadenu i kojima je odavno ovenčan su u svakom pogledu opravdani.
Rade nije pripadao ovom besciljnom vremenu, vremenu kiča, vremenu bez morala i vremenu gde su prave vrednosti izgubile svaki smisao. Danas vladaju neka druga „pravila“ u koja razumni ljudi i pravi umetnici, kojima je Rade svakako pripadao, ne mogu da se uklope. On uostalom nije ni želeo da se uklopi. Ostao je svoj do kraja ali i moderan jer je svojim duhom oduvek bio mlad. Marković i danas ima među novijim generacijama svoju publiku. Ipak, kao i mnogi naši velikani otišao je sa ovog sveta bez pravog priznanja i bez ozbiljne publikacije kakvu je zaslužio ali njega to sigurno nije ni zanimalo jer je on bio svestan svoje vrednosti i nije mu bilo potrebno priznanje od nekih takozvanih institucija koje su odavno pokazale bezbroj puta da povlače pogrešne poteze radeći na nekim pogrešnim načelima. Rade je pre svega bio pravi gospodin, a posle sve ostalo.

Prvi film u kome je zaigrao bio je „Besmrtna mladost“ iz 1948. u režiji Vojislava Nanovića koji je bio među prvim pravim rediteljima koji su bili privilegovani da stvaraju dugometražne igrane filmove, a Rade je opet bio jedan od onih glumaca koji su imali tu čast da budu deo začetka ozbiljne srpske kinematografije ali i jedan od retkih koji je uspeo da opstane kao filmski glumac. Pored toga ostavio je značajne uloge i u TV dramama, i u pozorištu.

Sa Nanovićem je i posle „Besmrtne mladosti“ radio, pa je tako glumio glavnu ulogu u „Čudotvornom maču“ iz 1950. i već sa ovim ostvarenjem ušao bespovratno u legendu, a nakon tog filma glumio je i u „Šolaji“ iz 1955.

Počeci te kinematografije bili su puni entuzijazma i zanesenjaštva. U priču zvanu film nisu ulazili ljudi sa završenim stručnim filmskim školama ali to nije bilo ni važno. Bili su talentovani i radili su na filmu svim srcem i predano, što je danas retkost. Rade je studirao Tehnički, a nakon toga Filozofski fakultet u Beogradu ali se ipak na kraju odlučio da postane glumac.

Ostavio je u ranoj fazi i dve nezaboravne glavne uloge u filmovima „Te noći“ iz 1958. i „Prvi građanin male varoši“ iz 1961.

Zanimljivo je da je glumio očeve, čak u tri filma, likovima koje je tumačio Aleksandar Berček („Snovi, život, smrt Filipa Filipovića“ iz 1980, „Dečko koji obećava“ iz 1981. i „Sabirni centar“ iz 1989), a još interesantnija su poigravanja reditelja Gorana Markovića, Radetovog sina i sina još jedne velike filmske ličnosti Olivere Marković. Goran je u svojim filmovima na jedan ironično-komičan način uneo deo privatnog života, pa je tako Rade Marković u „Sabirnom centru“ glumio starog arheologa Mišu koji je posle smrti svoje žene Milice počeo da živi sa njenom sestrom Angelinom koju glumi Olivera Marković koja je inače, tada kada je film sniman, u privatnom životu bila već odavno bivša Radetova žena. U filmu „Tito i ja“ iz 1992. Olivera Marković glumi baku glavnog junaka Zorana, dok Rade Marković tumači lik Zoranovog dede ali njih dvoje žive razdvojeno, pa i pored toga gotovo svakog dana on dolazi u stan u kome živi Zoran i između ostalih i njegova baka koja ima stalno nešto protiv Zoranovog dede.

Rade Marković je glumio u još nekim filmovima svog sina („Nacionalna klasa“ iz 1979, „Majstori, majstori“ iz 1980, i „Variola vera“ iz 1982).

Iako nije imao puno glavnih uloga kroz svoju karijeru, Marković je i tim svojim naizgled perifernim likovima dao svoj poseban pečat i uspevao je mnoge svoje kolege da ostavi u zapećku iako su imali veće uloge. Gotovo uvek nenametljiv i smiren uspevao je da svojom harizmom zaseni široke mase. I onda kada je glumio nervozne likove, hladne i nezgodne autoritete, Marković je to činio sa svojim posebnim stilom i šarmom koji je samo on imao.Koliko je upečatljiv i veliki kao glumac i koliko je ostao moderan u svojim shvatanjima govori dovoljno i činjenica da je radio i sa rediteljima mlađe generacije kao što su Milutin Petrović i Srđan Dragojević.

Pored toga što je duhom bio mlad, Rade je u starosti odlično izgledao i fizički. Bio je veoma vitalan i izgledao je kao neko ko se nikada ne predaje. Smrt u tim godinama koje je doživeo je neizbežna, mada kako je Marković bio oduvek stabilan i izgledao zdravo, činilo se kao da će doživeti stotu bez problema, tako da je ova smrt za sve njegove obožavaoce opet bila iznenađenje.

Iako je od 2000. pa sve do trenutka smrti Marković ostavio svega tri uloge na filmu (2000. je glumio u „Zemlji istine, ljubavi i slobode“, 2003. u filmu „Mali svet“ i 2005. u „Mi nismo anđeli 2“), Rade je bio prisutan svojim duhom, duhom koji je gradio kroz mnoge naše značajne posleratne filmove koji su bili obavezna lektira ne samo za filmofile, već za sve gledaoce, pa čak i za one kojima film ne znači puno jer Rade je bio zvezda kada je to malo ko mogao da bude. Danas takvih glumaca i takvih pojava više nema jer TV i film više nisu bauk, a glumci nemaju tako moćan oreol kakav su imale retke zvezde kada je bioskop bio nešto veoma značajno i kada je u kućnim domovima televizor bio pojam. Nije ga svako ni mogao imati.

Rade Marković nije u potpunosti ispraćen onako kako zaslužuje i ljudi još uvek nisu svesni da je otišla prava zvezda. Umetnici su mu naravno odali počast na pravi način ali mediji su to traljavo odradili. Ipak nije umro samo tamo neki prosečan glumac, već jedna veoma značajna ličnost koja nije bila bitna samo u umetničkom smislu, već u mnogo širim okvirima. Da je kojim slučajem preminuo neki poznati političar ili turbo-folk zvezda koji su stekli lažnu slavu u poslednjih dvadeset godina, to bi bio znatno grandiozniji i pompezniji događaj za naše medije. Verovatno je sve tako slabo propraćeno i zbog toga jer je Rade živeo jednim sasvim normalnim i običnim životom, što danas nije tako čest slučaj, a nije ni nešto zanimljivo čime bi novine popunile svoj prazan prostor. Štampa danas traži senzaciju i šokantne vesti, pa vest o Radetovoj smrti bila, na žalosno, samo formalno odrađena.

Svojim ulogama obeležio je sve važne epohe naše kinematografije, počev od četrdesetih godina XX veka, pa do danas, a originalan omaž na filmu imao je u ostvarenju „Zemlja istine, ljubavi i slobode“, gde glumi čoveka koji je završio na psihijatriji i tvrdi da se zove Nebojša, a ne Marković, kako ga, navodno po njegovim rečima, oslovljava bolničarka. U nekom svom transu u ovom ostvarenju zamišlja sebe kao junaka Nebojšu iz starog filma „Čudotvorni mač“, a inserti iz ovog legendarnog filma sastavni su deo ostvarenja iz 2000, tako da je Petrović između ostalog dao jedan specifičan filmski omaž Radetu Markoviću i njegovoj legendarnoj ulozi Nebojše. Nebojša je prvi filmski junak iz bajke kod nas, a na žalost do danas je ostao i jedini.

Rade će ostati upamćen i po svojoj originalnoj boji glasa koja je davala likovima koje je tumačio dodatnu dozu specifične prisnosti sa gledaocima jer Rade će široj publici najviše ostati u sećanju po ulogama običnih ljudi. Čak i kada je tumačio likove kojima je važna karijera, ti ljudi uglavnom su bili normalni porodični ljudi ili ljudi gospodskih manira. Jedna od retkih uloga, gde je glumio negativca bila je u ostvarenju „Variola vera“. Rade je bio i spiker prvih izdanja „Filmskih novosti“ koje su nekada bile poseban vid javnog informisanja.

Veliki glumac rođen je 14. oktobra 1921. u Beogradu. Preminuo je u subotu 11. septembra 2010. u Zaboku, u Hrvatskoj. U režiji njegovog sina trebalo je da igra na premijeri pozorišnog komada „Zlatno tele“ 6. oktobra 2010. u „Narodnom pozorištu“ u Beogradu.

Komemorativni skup održan je 14. septembra u „Beogradskom dramskom pozorištu“. Na njemu je prisustvovao veliki broj umetnika i javnih radnika: Puriša Đorđević, Branko Cvejić, Predrag Ejdus, Petar Kralj i drugi. U prvom redu bili su tu i njegovi najbliži: Goran Marković, Radetova ćerka Lenka i supruga Lidija. Goran je tom prilikom između ostalog ispričao da mu je za predstavu „Zlatno tele“ namenio ulogu Funta, čoveka od 90 godina i kad mu je ponudio, Rade je odgovorio da će morati da se šminka jer nema 90 godina, što dokazuje da je Rade bio veoma duhovit čovek. Spremao je tekst i bio je spreman da odigra tu ulogu ali na žalost 90 godina nije dočekao ni na sceni, ni u životu.

Rade Marković je sahranjen 15. septembra u „Aleji velikana“ na Novom groblju u Beogradu. Na sahrani su došli da ga isprate mnoge kolege i prijatelji. Glumac Petar Kralj odao je poslednju počast govoreći stihove pesme Laze Kostića „Međ’ javom i međ’ snom“.

Teško je pisati o Radetu između ostalog i zbog toga jer je za tako obiman opus koji je ostavio iza sebe i u pozorištu i na filmu verovatno potreban tim ozbiljnih teoretičara koji bi celu njegovu bogatu karijeru detaljno izanalizirali i stvorili pravu monografiju koju ovaj velikan zaslužuje.

Bio je aktivan i kada je bio u penziji. Umetnost dakle, za njega nije bila samo rutinska stvar, posao koji radi samo zbog novca, već nešto što je on iskreno voleo i čemu se bezuslovno i besprekorno predavao, ne samo u mladosti, već do poslednjeg daha.