( u tekstu slede razni spojleri, ali vas podstičem da nastavite da čitate pod parolom „ja sam gledao film da vi ne biste morali“ i uštedite vreme i novac.)
Prvi dugometražni film „kontroverznog“ reditelja, Luke Bursaća, pod naslovom „Afterparti“ pruža nam uvid u sve više eksploatisanu klabing subkulturu Beograda. Prestonica post-miloševićevske Srbije se sve češće tumači kao hronotop grada koji nikad ne spava. U tom ključu, „Afterparti“ pokušava da obuhvati previše, ali pruža gotovo ništa za uzvrat.
Film je koncipiran bez stvarnog zapleta, te se strogo oslanja na niz epizoda, može se čak reći skečeva, koji međusobno manje ili više (ili nikako) korespondiraju sa dvodimenzionalnim likovima čija evolucija počiva na nedovoljno jasnim premisama. Protagonista, Mare, u izvedbi Radeta Ćosića, koji se potpisuje i kao producent filma, ne uspeva da ostvari vezu sa publikom, niti je njegov lik dovoljno razrađen u konstelaciji događaja koji služe kao pokretači priče. Već pomenute epizode uključuju lude žurke u klubu u kom radi (sugestivno nazvanom Lajn), svakodnevnu komunikaciju sa bliskim prijateljima, koji su mu istovremeno i kolege, povremenu interakciju sa roditeljima i duvanje sa ortacima iz kraja.
Pored šankerstva, Mare statira u raznim televizijskim produkcijama, što omogućava njegovom egu da neproporcionalno raste u iščekivanju neke veće uloge koja će ga lansirati u svet poznatih i slavnih.
Opšteprisutni TV-ekrani konstantno emituju rijaliti šou programe, kao standardnu predstavu kič kulture u kojoj se društvo nalazi. Iako ima tendenciju ka satiri, crnoj komediji, ili drami, film ne ostvaruje potrebni potencijal ni u jednom od ovih žanrova. Mare kao turista prolazi kroz studije koji proizvode ovakav sadržaj, od muzičkih spotova, preko reklama, do trećerazrednih televizijskih serija. Njegova putanja kulminira sa odlaskom na kasting porno parodije serije Igra prestola, za koju je on ubeđen da je „prava stvar“.
Zadržao bih se na ovoj sceni na trenutak, jer savršeno razgolićuje kompletan mehanizam na kome „Afterparti“ počiva, a može lako da se iskoristi kao ključ za tumačenje ostalih nedostataka filma. Naime, zvanični naslov kastinga, u duhu pornografskih parodija kultnih filmova i serija, glasi „Gayme Of Trones“, sa jasnim akcentom na reč „gej“. Naš naivni protagonista, koji tokom filma pršti heteronormativnom i mizoginom „harizmom“ dolazi na audiciju na kojoj se od njega očekuje da ima seks sa devojkom koja ulazi za njim.
U trenutku kada kreatori filma imaju priliku da zaista ostvare postupak „komedije zabune“ i u isto vreme preispitaju, parodiraju ili na bilo koji način dovedu u pitanje patrijarhalni maskulinitet koji se bez spora postavlja kao dominanti princip, oni svesno odustaju od toga i bez ikakve motivacije i logike uvode partnerku, umesto partnera u scenu. Očigledno jedino u filmu Luke Bursaća možete videti heteroseksualni gej pornić.
Kao da su glumac i reditelj sporazumno odlučili da bi postupak uvođenja scene homoseksualnog seksa nepovratno narušio mačo auru protagoniste (a i glumca u privatnom život), te su se opredelili za kršenje svakog pravila logike, čak i po cenu narušavanja fikcije i ostali u domenu konvencionalnog baš u trenutku kada konvencionalno puca.
Tada vam postaje potpuno jasno koliko je ovo jedna „burazerska produkcija“. Reditelj koji pretenduje na epitet „kontroverzni“ se pre pokazuje kao degutantni. Njegovo oslanjanje na postizanje šok efekta eksplicitnim scenama seksa u kojima je seks bez konsenzusa u registru humoristične dosetke korespondira sa društvom koje je spremno da malograđanski kritikuje loš kvalitet TV-programa, ali se ne obazire na žene kao punopravna ljudska bića.
Mogao bih da potanko analiziram sve nedostatke na formalnom, strukturnom, estetskom i sadržajnom planu koji muče „Afterparti“, ali bi to samo dalo platformu filmu koji ne zaslužuje ni milisekund gledaočeve pažnje.
Umesto toga samo ću preleteti preko ključnih problema.
Kao što je već napomenuto, likovi su providni i neuverljivi, što je pre posledica lošeg scenarija i režije nego glume (mada ni glumci ne odudaraju od tipskih i već viđenih uloga).
Protok vremena u filmu je potpuno nejasan. Kvazistrukturnu odrednicu čine dani u nedelji koji su obeleženi različitim tematskim večerima u klubu Lajn, oko koga priča rotira, ali ta odrednica nema nikakvu praktičnu svrhu, jer nam ubrzo postaje jasno da film obuhvata period duži od nedelju dana.
Atmosfera se gradi na osnovu neoriginalnih i beskonačno dosadnih scena Maretovog leganja u krevet i ustajanja i šturih dijaloga sa roditeljima u izvedbi Lidije Vukićević i Slobodana Beštića, koji ostaju simpatična i nedovoljno dorađena vinjeta u filmu koji dramaturški puca po šavovima.
Još jedan od formalnih problema filma je dinamika i prazan hod kog prosto ima previše, kao i nedostatak motivacije između likova i njihovih postupaka. Ovaj film je neizdrživo dosadan i bezobrazno predugačak.
Sa svojih 100 minuta, „Afterparti“ je komotno mogao da se skreše na četrdesetak i ako ništa drugo ostane jednako grozan film sa svarljivijim tempom.
Sledeći problem, koji prevazilazi granice samog filma i ponovo ulazi u domen „burazerske produkcije“ tiče se recepcije. „Afterparti“ je nagrađen na ovogodišnjem FEST-u kao najbolje debitantsko ostvarenje godine, gde je doživeo premijeru u velikoj sali Sava Centra.
Postavlja se sledeće pitanje: koliko formalno neuspeo film može da bude, a da bude nagrađen na FEST-u, pod uslovom da potvrđuje i perpetuira vladajuću ideologiju patrijarhalne hegemonije i omalovažavanja i objektifikacije žena?
Sudeći po ovome, poprilično neuspeo. „Kritika“ koju „Afterparti“ nudi je upravo ona kritika koju je sistem spreman oberučke da prihvati i nagradi. Bursaćev prvenac je lišen svakog subverzivnog potencijala, dekontekstualizovan, mlak i naprosto uvredljiv za gledaoca, a naročito gledateljku.
Autor: Nikola Budanović
13/03/2017
Podeli na:
