Tradicija upornog prizivanja i pokazivanja (svetu) Kosova i njegove istorijske veličine za Srbiju, na lokalnoj televiziji (RTS1) je ponovo uzrokovalo prikazivanje filma Boj na Kosovu na Vidovdan. Naime, ova se mitska bitka za Srbe odigrala upravo na taj datum 1389. Stoga, kao neko koga ove teme prilično interesuju (i ko je sam film gledao bezbroj puta u razdoblju od poslednjih 20 godina) mislim da o ovoj valja prodiskutovati i sa te, istorijske, strane, a i sa aspekta samog filma.
Istorija Tursko-Srpskih sukoba datira još od sredine 14. veka, kada je još Car Dušan Silni, srpski car, uvideo da će tursko pleme željno osvajanja, biti veliki problem za srpsku državu, koja u to vreme cveta kao najveća sila na Balkanu. Nažalost, Dušan biva otrovan od strane grčkih kaludjera 1355. i državu ostavlja na milost i nemilost njenim velikašima, koji su pregazili njegovog sina Uroša (za kog se i ne zna sa sigurnošću da li je bio njegov sin).
U tom razdoblju (do 1389.) Srbi i Truci su vodili 10 bitaka-6 su dobili Srbi, 4 Turci. U praskozorje samog boja, 1388. Vojvoda Vlatko Vuković, gospodar Huma, (inače najsposobniji vojskovodja tadašnjeg kralja Srbije i Bosne, Tvrtka I) je kod Bileće potukao tursku vojsku do nogu (po predanju, sažeženo je 80 000 Turaka, no ja uvek istorijske podatke sagledavam sa mnogo manjim ciframa, recimo da ih je bilo 20 000, što je za vreme feudalizma ipak bila značajna brojka). Posledica toga je jedan sveobuhvatni rat, sve ili ništa, koji ni za jednu stranu nije imao samo značaj jedne bitke.
Turci su ispraznili obe vojske i Rumelijsku (evropski deo) i Anadolijsku (maloazijski deo) i krenuli ka Srbiji. Sa srpske strane, teret bitke je pao na Lazara Hrebeljanovića, gospodara moravske zemlje, koji je imao pomoć Tvrtka Kotromanića (odred pod vojvodom Vukovićem, negde oko 10 000 ljudi) i svog zeta Vuka Brankovića (bio je oženjen najstarijom njegovom kćeri, Marom), gospodara Metohijske i dela Kosovske zemlje, za koga se smatralo da je najbogatiji čovek srednjevekovne Srbije, te je stoga na raspolaganju imao najviše oklopnih vitezova (njegovo je brojno stanje išlo možda i do celih 15 000 vojnika). Uglavnom, svi izvori se slažu da je odnos snaga bio 3:1 za Tursku stranu. Kosovo je bila pogodna zemlja za dobro manevrisanje tako velikih vojski, stoga je bilo logično rešenje za ovu presudnu bitku.
Raspored vojski je otprilike izgledao ovako: Kod Turaka na levom krilu Jakub Čelebi, na desnom Bajazit, u centru Murat; Kod Srba levo Vlatko Vuković, desno Vuk Branković, u sredini Lazar i njegova bliža vlastela. Raspored snaga: kod Srba napred oklopljena konjica, pozadi teška, oklopljena pešadija, kod Turaka prvo šanci sa koljem, zatim pešaci, zatim laka konjica. Ispred te Turske vojske se nalazilo barem 1 000 strelaca. Bitka je počela u 8 sati izjutra, pokretom teške srpske konjice. Turci ka njoj odapinju kišu strela. U žurbi da se ove strele izbegnu, konjica u punom trku naleće na turske pešake. Vuk Branković, komandir desnog krila, sa najboljom konjicom, gazi tursko levo krilo. Jakub Ćelebi gine u ovom udaru. Videvši šta se zbiva na levom krilu, Bajazit prelazi u napad. Naleće na Vlatka Vukovića i biva zaustavljen i nateran na čeonu bitku, jedan na jedan. Lazar nastupa sa centrom i udara na turski centar.
Negde u procepu izmedju gaženja levog turskog krila i frontalnog ogleda centara vojski, bratstvo 12 srpskih vitezova, koje je nepravedno oklevetano da će izdati na Kosovu, u obliku klina se žaleće tačno na Sultana, okruženog kamilama i teškom stražom. Po izvorima, medju tih 12 dvojca je bilo dva Miloša. Ne zna se da li je baš jedan od ove dvojce uspeo da Murata probode kopljem. No, neosporno je da je bar jedan od njih bio veoma cenjen u narodu, jer se on negde od kasnog XV veka smatra (K)Obilićem. Nisu svi izginuli u tom poduhvatu, no malo se o njima istorijski zna. Kroz pesme i predanja došlo se do dva imena: Kosančić i Toplica. No nije sigurno i da su oni zaista postojali.
Nažalost, ni srpski vladar nije dočekao kraj ove bitke. Bilo da su ga Turci zarobili i pogubili ili da je kasnije sasečen u Samodreži, kad je bitka već uveliko bila gotova, njegova smrt je zapravo centralni problem srpske države tog doba. On je možda i jedini u to vreme koji uspešno balansira izmedju Tvrtka sa jedne, Milice sa druge i Brankovića i vlastele sa treće strane.
Neosporno je da je ishod ove bitke zapravo istorijski nevažan za dalje odvijanje nekih stvari na Balkanu. Srbi su konačno pali u totalno rasulo, a Turci se nisu vratili na ovo područje još najmanje pola veka posle bitke (što indirektno itekako govori o tome ko je pobednik samog Boja). No, u duhovnom smislu, kao kamen temeljac višeg stradanja, onog za veru i narod, ovaj Boj je centralna stvar na kojoj leži čitava kultura našeg naroda. On je dobio epitet „sveti“ i svetli kao luč, zrno srpske kulture i do današnjih dana. Nije ni čudo što je oko njega nastao jedan od najmračnijih (ali i najdivnijih) ciklusa naše epske poezije.
I za kraj, nešto o samom filmu. Prava je šteta što se ovog predloška (inače odlični i drama i tekst Ljubomira Simovića) dokopao Šotra. Ekranizacija se ne može tretirati ni kao TV drama, ni kao pravi, celovečernji film, uprkos dobrom kastingu, odličnoj muzici i bogatom kulturnom nasleđu koje ostavlja fantastično polje imaginacije autoru koji ga zagolica. Dakle, krajnje je vreme da ova priča dobije propisnu ekranizaciju.
Scenario: Ljubomir Simović (po sopstvenoj istoimenoj drami)
Uloge: Miloš Žutić, Gorica Popović, Voja Brajović, Tanasije Uzunović, Žarko Laušević, Svetozar Cvetković, Lane Gutović, Ljuba Tadić…
Muzika: Dušan Karuović
Fotografija: Radoslav Vladić
Trajanje: 117minuta, proizvodnja: Srbija, 1989.
Autor: Vuk Spasić
Podeli na:
