Na ovogodišnjem filmskom festivalu na Paliću prikazan je novi film Miloša Radovića Dnevnik mašinovođe. Film je prethodno osvojio Nagradu publike na festivalu u Moskvi.
Priča prati Iliju (Lazar Ristovski), čoveka koji ceo život radi kao mašinovođa. Na samom početku iskazana je i osnovna ideja koja se bazira na bizarnoj i, samim tim, za film podsticajnoj činjenici o tome koliko mašinovođe u svojoj karijeri prekrate tuđih života. Naravno, bez svoje krivice. Ilijina priča se ukršta sa pričom o Simi (Petar Korać), dečaku koji je napušten od strane roditelja i koji zbog toga pokušava da se ubije tako što odlazi na prugu. Njihov susret zapravo je jedan od onih retkih momenata kada mašinovođa uspeva da zakoči. Taj trenutak je pokretač razvoja njihovog odnosa i celog filma uopšte. Ilija će usvojiti Simu, čija je sudbina, u nekom smislu, zapravo slična njegovoj. Obojica su odbačeni. Sima, kao neželjeno dete, a Ilija kao svojevrsni višak društva koje se ni na koji način ne brine za ovu grupu ljudi, koja je prikazana kao potpuno izolovani mikrosvet.
Način prikazivanja železničkog mikrosveta jedna je od najvećih prednosti ovog filma. Ljudi koji rade ili koji su nekada radili na železnici toliko su povezani sa njom da bukvalno žive u starim, adaptiranim vagonima. Rad scenografa (Aljoša Spajić) i direktora fotografije (Miloš Joksimović) doprinose blago očuđenom ambijentu u kome se odvija život ovih ljudi. Svojevrstan odmak od realističnog prikazivanja odgovara sveukupnoj poetici filma, koji se poklapa sa onim što smo od Radovića već navikli da očekujemo – apsurdan, bizaran svet sa izraženim elementima humora.
Čini se da je Radović za razliku od ranijih pokušaja (Mali svet i Pad u raj) pronašao meru koja mu je nedostajala. Za to pre svega ima da zahvali jakom polaznom idejnom konceptu, što u prethodnim ostvarenjima nije bio slučaj. Ideja o čoveku koji je takoreći prinuđen da ubija druge stvara jak simbolički potencijal celog filma. Takođe, dobra stvar je i to što metafora oličena u mašinovođi nije jednoznačna i lako čitljiva, ne iscrpljuje svoj potencijal u jednom, definitivnom objašnjenju. Ta ideja je dobra i zbog toga što filmu obezbeđuje koherentnost, ne dopušta reditelju da se „izgubi“ u zavodljivom poigravanju „apsurdom“, što je bio slučaj sa Padom u raj.
Međutim, paradoksalno, čini se da se glavni problem ovog filma sastoji baš u preteranoj privrženosti konceptu. Ukoliko nema poigravanja apsurdom, ima besomučnog eksploatisanja crnog humora koji se bazira na nesporazumu između našeg sveta i sveta mašinovođa – ono što je gledaocu bizarno, „gaženje“ ljudi“, mašinovođi je deo posla. Na tom odnosu počivaju skoro sve komične replike. Ne samo što se taj tip humora ponavlja, pa posle nekog vremena gubi efekat, već se čini da su te replike mnogo bitnije od svega drugog. Radović je možda dobio osećaj mere u smislu celine, ali i dalje nema taj osećaj kada se radi o pojedinačnim scenama i dijalozima. On pripada onoj generaciji naših filmadžija koja je uredno negovala večnu boljku našeg filma – upinjanje da se napravi dobra „fora“. Sam lik Lazara Ristovskog podseća na ta vremena kada se režija bazirala na sposobnosti da se pripremi prostor glumcu koji će izreći dobar punch-line.
Takođe, čini se da je snaga osnovnog koncepta zaslužna i za povremene manjkavosti scenarija koje se ogledaju u nedostatku motivacije određenih događaja. Tako je celokupna propratna priča o Ilijinoj bivšoj devojci, Danici (Nina Janković), koja je kao vrlo mlada poginula, vrlo slabo obrađena i zbog toga se čak čini izlišnom. Ona postoji jedino zbog toga da bi se nekako motivisala Ilijina rezigniranost i nemogućnost iskazivanja emocija. (Da ne pominjemo potpuno neuverljivu retrospektivnu scenu u kojoj je prikazana pogibija devojke. Opravdanje te scene, doduše, možda se može tražiti u njenom metaforičkom čitanju, što opet ne uvećava njen značaj i kvalitet). Čini se da je reditelj nekako pokušao da dovede u vezu Ilijin odnos sa Simom i odnos sa Danicom, ali u tome nije uspeo. To se najbolje vidi u sceni kada Ilija, pošto isprati Simu u Pirot (u skladu sa svojim stavom, hladno i bez pozdrava), halucinira Danicu. Kao da je i sam reditelj osetio nedovoljnu povezanost ova dva događaja, te je stoga morao da svoje objašnjenje Ilijinog stanja poturi jednom od likova, Sidi (Jasna Đuričić), Ilijinoj komšinici i prijateljici.
Što se tiče Siminog lika, mladi glumac amater, Petar Korać, tumači ga u skladu sa celokupnom poetikom filma, karikirano i prenaglašeno. Generalno to ne predstavlja problem, sem u određenim momentima gde bi dobro došlo malo suptilnosti u izrazu. Ipak, on uspeva da veže simpatije gledaoca što i jeste bio njegov osnovni zadatak.
Dnevnik Mašinovođe jeste pomak u Radovićevoj karijeri, ali ipak nije na nivou koji bi se od jednog iskusnog reditelja očekivao. Tragovi ranijih promašaja osećaju se i ovde, pa tako film deluje i pomalo anahrono u pristupu i izrazu. Da je reditelj, poput svog mašinovođe, krenuo da „koči“ malo ranije, možda bismo sada dobili jedan uspeliji film.
Trajanje filma: 1h 25 min
Scenario: Miloš Radović
Uloge: Lazar Ristovski, Petar Korać, Mirjana Karanović, Nina Janković, Jasna Đuričić, Mladen Nelević
Autor: Jovan Marković
26/07/2016
Podeli na:
