Izašavši iz bioskopa, gledajući svetla grada oko sebe, zapitao sam se- da li sam gledao film, ako je u pitanju film, šta sam zapravo gledao, i, na kraju, da li da ovaj film gledam strogo kao film ili da sebi dopustim širu interpretaciju, pogled na stvari oko njega, skrivene tragove i prečice ka osećanjima koja možda i nisu u direktnoj vezi sa samim ostvarenjem. Uostalom, sam autor je uvek bio prilično dobar u filozofiranju (pričamo o filmskom platnu, naravno), tako da ovakva dilema savršeno odgovara početku razmišljanja o nekom od njegovih filmova. Bilo da je istina da su njegovi filmovi novijeg datuma potpuno negledljivi (ostvarenja novog milenijuma), sigurno je to da ime Godar još uvek priziva publiku u bioskope. Neke od njih i impresionira. Na kraju početka, istina je i to da je za ovaj film dotični sineasta dobio vrlo prestižnu nagradu žirija na nedavnom Kanskom festivalu.
Dakle, sala je puna. Rastegljujem držalje naočara razvlačeći ih kroz prste, dok čekam da se sala napuni. Na blagajni je pisalo da je projekcija rasprodata, što sve gledaoce čini pomalo nervoznim. Ulaz je još uvek usko grlo, sam pogled čini da ožednim od toga. Žamor, pojedini razgovetni glasovi molbi da se neko pomeri za još jedno mesto, pošto se poneki prijatelj koji još nije ušao čeka sa nestrpljenjem. Svetla se gase, reklame. Prinosim naočare očima. Početak. Prvi utisak je vrištanje ljubičaste boje. Zapravo, samo ona i zelena i postoje, razbijajući crno-beli kolorit. Fotografija alternativnog, studenstskog filma se brzo kristališe kao druga misao. Ok, kadrovi su interesantni, ali snimljeni amaterskom kamerom. 3D bol u očima. Neprijatnost, razmrljanost, meškoljenje pogleda. Prečesto žmurim na jedno oko ili provirujem ispod naočara u neverici. Što više vremena prolazi, sve više podozrevam da je film namerno tako snimljen. Pauza, crnilo. Publika počinje da izlazi. Ipak, nastavak. Ponovo serija zelenih sekvanci i crnilo. Još više ljudi odlazi. Vidim da se dotakao Rodena i iskoristio ga za šalu o prvenstvu (naravno, na wc šolji). Čekaj malo, da li to njemu glumci puštaju gasove na ekranu? Golotinja, obostrano. Akt romantike u vidu fluorescentnih ruža ponovo me tera da zažmurim. Ponovo pauza. Opšti smeh preostalih. Pas se valja po snegu. Gleda u reku. Udobno se zavalio u kauč. Ponovo pauza. Aplauz. Mrmljanje. Završni titlovi.
Ponovo držim naočare u rukama. Pitam se, da li je to stvarno kraj? Vidim zeleno polje na platnu, pitajući se, da li je negde projektor zakazao? Ili je sve to, zapravo, deo filma? Stojim zureći u privid ekrana. Dolazim sebi uz misao da je u pitanju potpuna besmislica. Primetio sam neku udatu ženu. Ljubav i ljubavnike van vremena i prostora. Najčešće i van ekrana. Prazne parole. Izandjane vrednosti antifašizma, tako često reciklirane. Eksplozija razočaranja sledi. Okrećem se, svetla su se već upalila. Manje-više, vidim nevericu koja se može seći nožem. Tek polovina nas je dočekala kraj filma. Ako mogu upotrebiti ovu reč za konceptualni prikaz kojem sam prisustvovao. Ok, to je možda moderno danas (konceptualnost), ali nisam siguran da li od umetnika Godarovog kalibra očekujem tako nešto.
Na izlazu primećujem neizvesnost i radoznalost na ljudima koji se spremaju da udju na sledeću projekciju. Odvraćam pogled, gledajući niz ulicu, ne bih li im nagovestio i jednim gestom kakve utiske nosim neposredno posle prvog gledanja ovog ostvarenja. Neka se uvere sami. Neka razmisle. Hodam ka vrevi petka, u centru jednog grada. Opuštam se. Naviru pitanja, zaključci, poneki odgovor. Ono što želim da primetim je da me je poslednji Godarov film nategao do granica pažnje kao i neki od prvih, koje sam sa toliko zebnje pratio i pokušavao da sastavim u prelepu sliku kada sam ih gledao pre 10ak godina. Uspeo je da zadrži taj osećaj u meni, onaj koji prati potpuno isključenje od drugih podražaja okolne stvarnosti. Slažem se i da je sam naslov odgovarajuć. Da li je moguće da je psima zanimljiviji svet oko nas, koliko smo postali obične upotrebne vrednosti? Nije li ovo prežestok sarkazam? Potpuno otsustvo poštovanja, makar i za jednog gledaoca? Toliko pitanja zaista tvore filozofiju. Ipak, ono najupečatljivije je svakako sledeće- Da li sam toliko ušuškan u sopstvene reverberacione krugove, u sopstvenu taštinu pogleda na svet, da sam zaboravio da se otvaram za nova iskustva? Izgleda da još uvek postoji priča koja me može iznenaditi.
Dok vozim preko mosta, spomenika novoj eri i načinima, shvatam da se zapravo osećam prilično dobro, pročišćeno. Rekao sam zbogom jeziku, pomalo slušam još tihu muziku sa radija. Nipošto ne mislim da je osećaj koji nosim ekskluzivno onaj o delu o kojem pišem. Čak mi se sam film nije dopao. Ali, sa druge strane, izuzetno mi prija izmeštenost u kojoj se nalazim. Opet, izgleda da je sve to individalno, kao i doživljaj umetnosti i lepote. Zato ne mogu da kažem da je film loš. Tek da nije po mom ukusu.
Režija: Jean-Luc Godard
Scenario: Jean-Luc Godard
Fotografija: Fabrice Aragno
Uloge: Heloise Godet, Jessica Erickson, Kamel Abdeli, Richard Chevallier, Alexandre Paita, Zoe Bruneau.
Autor: Vuk Spasić
Podeli na:
