Izgaranje (Jérôme Le Maire, 2016)

U nastojanju da razume čoveka i njegovo bivanje kroz koegzistenciju sa drugima, Žerom le Mer odlučuje da društvenu stvarnost istraži kroz susrete sa ljudima, iza kamere. Kao rezultat tih istraživanja, baveći se međuljudskim odnosima i problemima žitelja izolovanog sela na marokanskoj planini, nastaju njegovi najpoznatiji filmovi „Où est l’amour dans la palmeraie?“ („Gde je ljubav u oazi palmi“, 2007) i „Le thé ou électricité“ („Čaj ili elektricitet“, 2012). Kao ostvarenje tog nastojanja 2016. godine u saradnji sa filozofom Paskalom Šaboom nastaje i film „Burning Out“. Iako obojica poreklom iz Belgije, film nastaje u Francuskoj, u pariskoj bolnici Sent Luis.

Njihova saradnja i prijateljstvo započinje Le Merovim otkrićem knjige „Global burn out“ pisca Paskala Šaboa već 2012 godine. Reditelj biva inspirisan knjigom i u njoj se susreće sa terminom koji će potom biti pokretač za stvaranje dokumentarnog filma. Burning out odnosno sindrom izgaranja je psihološko stanje koje nastaje izazvan stresom usled preteranog, a nedovoljno nagrađenog, rada i najčešće se vezuje za profesije koje uključuju brigu za druge. Praćeno iscrpljenošću, gubitkom osećaja vrednosti i cinizmom,^[1] ovo stanje nastaje kao konstantno prilagođavanje pojedinca zahtevima rada, u kome su lične potrebe sekundarne. Iako u nekim zemljama priznat, poput Švedske i Holandije^[2], mnogi još imaju poteškoća da uvide i priznaju ovaj problem koji itekako utiče na profesionalni i emotivni života radnika. Šabo ovaj psihološki sindrom naziva patologijom civilizacije koja, usled diktata za stvaranjem viška i maksimizacije radnog učinka, generiše problem koji prevazilazi samog pojedinca – reflektujući se u ovoj društvenoj bolesti^[3]. Predosećajući problem među zaposlenima u pomenutoj bolnici, anesteziolog Mari Kristin Bek poziva pisca da održi predavanje na ovu temu, na kom se pojavljuje i Le Mer i koje će se ispostaviti ključnim za odluku o snimanju u ovom mestu.                                                                   

Bolnica

Film počinje satelitskim snimkom Pariza i opštim informacijama o bolnici. Sent Luis pripada bolničko-univerzitetskom kompleksu, kompaniji od 39 bolnica u kojoj je uposleno 100 000 ljudi. Operacioni blok, u kome Le Mer i snima ovaj film, čini 14 operacionih sala u kojima se izvršavaju između od 60 do 80 operacija dnevno. Zatim vidimo sliku uskog hodnika ispunjenog medicinskim osobljem kojim se kreće svako svojom putanjom u većoj ili manjoj žurbi. Tu su potom kratki prikazi scena – hirurga koji sa velikom koncentracijom izvodi hirurški zahvat, iznošenje pacijenata iz sale, pozivanje osoblja preko razglasa da se očiste sobe, sestre koja užurbano ulazi u salu govoreći lekaru da je pripremila sledećeg pacijenta – svojom atmosferom ove scene već odaju određenu količinu napetosti. Nakon uvoda, na sceni je doktor koji ulazi u operacionu salu, revoltiran, za sebe konstatuje da je tek 16 časova a da su problemi već počeli. Potom počinje da operiše.

Već na početku filma pažljivi gledalac bi mogao da se zapita o prisustvu kamere u bolnici i među osobljem jer se nakon uvoda, između ostalog, pred kamerom odvijaju otvorene prepirke kolega povodom radnog vremena i tajminga operacija. U intervjuu sa Paskalom Šaboom otkrivamo da je za Le Merov ulazak u bolničko okruženje, odn. povezivanje sa osobljem, bilo potrebno više od godinu dana sa dolascima od 3 puta nedeljno. Najpre, on se svima predstavljao, počevši od rukovodioca odeljenja, svakom ponaosob bi postavljao pitanja i pratio bi ih sa svojom beležnicom, slikao aparatom, izvadio mikrofon, i tek na kraju kameru^[4] kada ona više ne bi ni predstavljala razliku u celom tom praćenju. Osim u momentima kada autor uspostavlja kontakt sa osobljem, imamo osećaj da je kamera poput ključaonice kroz koju virimo u tuđi svet – nezavisan od posmatrača.

„Treba raditi više kako bi se dobilo više novca, više  zapošljavalo, dobijala nova oprema“

Prateći rad medicinskog osoblja iz nedelje u nedelju, Le Mer osluškuje ljude i atmosferu bolnice i beleži svojom kamerom sve što doprinosi burning out-u. On se u bolnici zadržava više od dve godine i biva na mestima na kojima se može uhvatiti disbalans u radu koji reprodukuje ovaj sindrom. Tako on snima skupove osoblja, na kom se razmatra raspored i broj operacija, u jednom danu ili nedelji, i hvata momenat gde neko od osoblja konstatuje: „Prenatrpani smo, prenatrpani smo, prenatrpani!“.

Kako Le Mer kaže u intervjuu za belgijski magazin, ova bolnica dobija novac u zavisnosti od njene aktivnosti: „Treba raditi više kako bi se dobilo više novca, više  zapošljavalo, dobijala nova oprema itd“^[5]. Kasnije u filmu, usputno vidimo preko ramena u novinama koje čita Mari Kristin Bek, da je u ovoj bolnici implementiran tzv. lean menadžment. Logika lean filozofije se bazira na smanjenju troškova rada a koje proizilaze iz različitih aktivnosti (produkcijom izvan potreba, čekanjem, suvišnim pokretima, nedovoljno iskorišćenim osobljem, upravljanjem nabavkama itd.)^[6].

Finansiranje bolnica na osnovu tarifiranja aktivnosti, i lean menadžment koji se na to nadovezuje, ne iznenađuje ukoliko imamo u vidu činjenicu da je sistem zdravstvenog osiguranja u krizi zbog intezivnog starenja stanovništva koji za posledicu ima veće troškove zdravstvene zaštite i smanjenje broja obaveznika doprinosa^[7].

Unošenje ekonomske logike i kalkulacije u odnosu na profit donosi nova pravila u radu kojima se treba povinovati. Ono što se pominje u filmu i čega su svesni ovi zdravstveni radnici jeste da je, ovim reformama, pogođena cela organizaciona struktura i da su osetno izmeštene strukture moći. Jedan hirurg konstatuje: „Moć je prešla u ruke birokrata“.

Ranije se, objašnjava hirurg, radilo u timovima, hirurzi su imali svoje anesteziologe, poznavali su se međusobno vrlo dobro i osećali jedni druge intuitivno u radu. Onda je nastao zahtev za mobilnošću radnika što je dovelo do preoblikovanja ovih  međuljudskih veza i učinilo ove veze bezličnim.

Kako prikazati degradaciju ove ljudske dimenzije u radu, i da li to interesuje menadžment čija je logika finansijska gde su brojevi glavni pokazatelji u koordinisanju rada, pitaju se međusobno kolege. Nakon nekoliko sastanka sa menadžmentom, kojima je Le Mer prisustvovao i uhvatio kamerom, zebnje se ispostavljaju kao tačne. Zaključak kontrole rada, koji je sazvan pod pritiskom nezadovoljnih radnika sa nadom da će prikazati probleme sa kojima se suočavaju, poptuno razara veru u poboljšanje radnih uslova od strane administracije. Izručivanje rezultata kao što je procentualna popunjenost kapaciteta i vremena čekanja između pacijenata od 17 minuta i insistiranje na poboljšanje efikasnosti, ostavlja zaposlene kao pokisle na kiši.

Burning out

Kako su pokazala brojna istraživanja, organizacija rada ima značajan uticaj na psihu radnika. S obzirom da tempo rada nosi veliku ulogu u tom organizovanju, ono utiče na doživljaj rada – kao i na doživljaj nas samih u odnosu na rad – na višestruke načine. Na filmu, Mari Kristin Bek se žali kako je počela da intezivno preispituje svoj rad u bolnici, jer kako kaže ono za nju nema više smisla, ona snuždeno izjavljuje: „Za mene, biti anesteziolog nije samo svakodnevna lista poslova“.

Probleme koje stvaraju liste brojnih operacija govori i činjenica da se često može čuti da se operacija odlaže, da su sobe već prenatrpane operacijama ili da će „soba eksplodirati“.

Stres i jak tempo rada, može uticati i na ishod rada, smatra jedan hirurg. On se, tokom operacije, spontano obraća le Meru: „Žerome, vidiš ovo je jedan jako lep zanat“, u nastavku se žali: „Ranije smo bili opušteniji dok smo radili, danas smo pod pritiskom, od nas se očekuju rezultati“. Dalje, on objašnjava da, kako su ljudi danas mnogo više pod stresom i strahom po njegovom mišljenju skloniji su tome i da zabrljaju više nego ranije.

Takođe, ovi lekari često govore o tome da nekadašnju strast koju su nosili u sebi prema radu, zamenjuje osećaj odrađivanja posla. Isti hirurg govori o tome da ranije, kada bi išao da radi nikada nije imao osećaj kao da ide na posao. Danas, nastavlja on „ja se zaista osećam samo kao da idem na posao“.

Mnogi od ovih zdravstvenih radnika govore o tome da im se, s obzirom na obim posla, rad deformiše. Hirurg Sarfati kaže da je njegov posao podrazumevao podučavanje drugih ali da danas više „ne postoji vreme za diskusiju“, stoga ima osećaj da obavlja pola posla. Jedna medicinska sestra govori da se, u nedostatku medicinskih sestara, njen posao svodi čišćenje i da ne participira u radu na način na koji bi ona htela.

Zanemarivanjem potreba radnika nezadovoljstva se akumiliraju. Nezadovoljstva koja nisu iskomunicirana bivaju pounutrašnjena i kulminiraju sagorevanjem. U tom krahu od kontinuiranog stresa, oni koji mogu sebi to da priušte – odlaze sa posla. Trajno ili privremeno. U filmu se i pominje veliki broj trajnog odlaska anesteziologa. Takođe, možemo da vidimo primer privremenog odlaska jednog hirurga koji sa žaljenjem konstatuje da napušta svoj tim i da će uzeti 6 meseci pauze.

Zaključak

Žerom le Mer je svojim filmom načinio nesumnjivo veliki doprinos vidljivosti problema burning outa. Ne tako vidljivi i zanemarljivi, simptomi ovog stanja svesti olako mogu biti shvaćeni kao problem jedne ličnosti. Međutim, ovim filmom je prikazano da emocionalni problemi dolaze od sukoba pojedinca sa nečim što je izvan njega, što je nametnuto, na šta on ne može da utiče. U ovom slučaju – to su društveni ciljevi.

Na strani radnika, živeći među njima, osluškujući njihove svakodnevne patnje, le Mer je  prisustvovao raspadanju jednog radnog kolektiva. Raspadanje kolektiva, koji se ogleda u manjku komunikacije, čestim svađama i krajnjem obliku – svojevoljnim isključenjem iz njega, posledica je zatvaranja pojedinaca u odnosu na drugog. Nošen svakodnevnom rekom poslova koja čekaju da budu obavljena, jedan radnik nema vremena za drugog. Ovaj film je prikazao deformisanje strukture rada u jednoj ustanovi, obesnaživanje radnika i, može se reći, stvaranje radnika na traci.

Dokumentarni filmovi ovakve vrste nam daju mogućnost da razumemo svetove drugog, sačinjeni od ljudskih i društvenih problema, kojima je podložan i naš svet. Kšištof Kišlovski je svojim dokumentarnim filmom „Szpital“ („Bolnica“, 1977) prvi prikazao jednu smenu lekara u bolnici i tako približio ljudima izgled jednog radnog dana u ovoj profesiji. Četiri decenije kasnije, le Mer prikazuje poziciju ovih zdravstvenih radnika i njihove teškoće kao proizvodom istorijskog trenutka. Ovaj dokumentarac služi kao edukativni materijal na pojedinim visokim i srednjim školama. Takođe, film je bio prikazan 2017. godine i na Evropskom festivalu dugometražnog dokumentarnog filma „7 veličanstvenih“ u Beogradu.

[1] Maslach, Christina, P. Leiter, Michael (2016): „Understanding the burnout experience: recent research and its implications for psychiatry“, World psychiatry.  Pristupljeno dana 07.05.2018
[2] Heinemann, V.Linda, Heinemann Torsten (2017): Burnout Research: Emergence and Scientific Investigation of a Contested Diagnosis,  SAGE open. Pristupljeno sa linka : http://journals.sagepub.com/doi/pdf/10.1177/2158244017697154 Pristupljeno 07.05.2018
[3] https://www.huffingtonpost.fr/pascal-chabot/le-burnout-est-global_b_2511560.html
[4]www.burning-out-film.com/wp-content/uploads/2016/12/Interview-Jerôme-le-Maire-Pascal-Chabot-EN.docx
[5] https://www.cinergie.be/actualites/jerome-le-maire-burning-out
[6] Teich, T. Sorin / Faddoul, F. Fady (2013): „Lean Management—The Journey from Toyota to Healthcare“, Rambam Maimonides Med J., pristupljeno sa linka – https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3678835/
[7] Kovačević, Ljubinka (2004): „Regulisanje zdravstvenog osiguranja u Francuskoj“, Revija za pravo osiguranja, br. 3/4/2004.

Autor: Milica Ivić