Autor: Vuk Spasić
13/03/2013 – 10:45
Scenario: Thomas Vinterberg, Tobias Lindholm
Fotografija: Charlotte Bruus Christensen
Muzika: Nikolaj Egelund
Uloge: Mads Mikkelsen, Annika Wedderkopp, Thomas Bo Larsen, Alexandra Rapaport, Lasse Fogelstrøm, Lars Ranthe, Anne Louise Hassing.
Stvaranje filmskih, pa i narodski široko prihvaćenih citata, još bolje umotvorina, predstavlja kult traženja po tonama filmske trake, često neuspešan i zamoran. Da bi neko ostvarenje sa slikama dobilo kultni status, još više, menjalo kulturološku svest šire populacije (ili bar one inelektualne) potrebna je, pre svega istinitost. Ubedjenje da ono što se vidi zapravo može postojati, da se dešava. Zatim, da to što postoji ima neku individualnost. Na kraju, da uz već navedeno, poseduje i ultimativni inelektualni/životni kvalitet. Dakle, da bi odredjeno delo ušlo u širu primenu pod floskulom „posle ovoga to i to više nikada neće biti isto” potrebno je preskočiti poprilično visoke prepreke, ostaviti vanserijski pečat. Neka ostvarenja zahtevaju godine da bi dobila taj status. Neka tek nekoliko sekundi…
Lukas, vaspitač u malom mestu, konačno je, posle bolnog razvoda, stao na svoje noge. Ima stalan posao, deca sa kojima radi ga vole, prijatelje s kojima će popiti pivo i proveseliti se posle lova, a i sin Markus je rešio da dodje da živi s njim. Uz to, upoznao je i ženu kojoj se zaista dopada. Klara je ćerka njegovog najboljeg prijatelja. Dete razgranate mašte, koje često odluta u nekom svom pravcu. Lukas, koji joj je i vaspitač, često je vraća kući, kad zaluta. Zato se Klari dopada Lukas. Ona mu napravi srce i želi da ga poljubi. No, biva odbijena strogom pravednošću roditelja. Zato Klara izogovori stvari koje je nedavno videla na laptopu njenog starijeg brata. Stvari koje duboko uznemire vaspitačicu Grete kojoj je to saopštila. Ona tako otvara pandorinu kutiju bola i patnje za tek oporavljenog Lukasa…
„Lov” je ostvarenje koje uspeva da za nešto manje od dva sata koliko traje prodje kroz nekoliko nivoa ljudske svesti, nekoliko „slojeva” životnih istina i predstavlja, pre svega, dobro uklopljenu finalnu filmsku priču. Počev od Tomasa Vintenberga, koji dobro kombinuje slike i tekst, primenjujući pri tom nekoliko različitih tehnika, kojima često menja ritam, što u mnogome pojačava i podvlači odredjene tendencije sižea, pri tom ni jednom ne prelazivši liniju pretencioznosti, čak uspevši da dočara istinitost svakodnevnih prosečnih ljudi kroz taj rad; zatim kroz odličnu glumu cele ekipe, pre svega Madsa Mikelsena koji daje jednu od najdubljih uloga kao dokaz zašto je trenutno jedan od najtraženijih evropskih glumaca i Anike Vederkop čije izvodjenje u mnogome prevazilazi tek pet godina koje ima, zaključno sa iznenadjujuće dubokim scenariom, koji otvara pregršt priča, koje se razlivaju u svim pravcima.
Mesto na koje „Lov” najajče udara je ipak emotivna reakcija gledalaca. Napetost koja se može seći nožem, česti uzdasi i dobacivanje pokazuje koliki potencijal identifikacije poseduje ovaj film. Mada iz početka deluje kao idilično ostvarenje sa umetničkim tendencijama da se na drugačiji način prikaže jedna mala sredina u Danskoj, već nakon pola sata se sve vešto transformiše u potentnu priču o seksualnoj zloupotrebi, koja odiše izuzetnom uverljivošću. Isprva skrupule i strah, onda gadjenje koje ih smenjuje, prisutno kod skoro cele zajednice vodi u lom jednog čoveka, koji se od cenjenog dela te zajednice odjednom oseti kao progonjena lovina. Užas ovog zbivanja je bolno realan. Ono što takodje treba podvući je da film uspeva do kraja da ostane na kursu, ne skliznuvši ni jednog momenta u kliše ili patetiku. Rešenja nisu laka, a neka vrsta pravde ipak postoji, kao uostalom i u realnosti. Ali postoje i on koji uprkos činejnicama u sve to ne veruju. Tako je uvek bilo, tako će i biti, jer nikad ne postoji uniformisanost mišljenja, pa čak ni oko jako ozbiljnih tema.
Pitanje na kraju je da li treba verovatni bezrezervno, čak i kad su mala deca u pitanju? Kad su naša rodjena deca u pitanju. Ljudi stalno zaboravljaju da su ona ljudi u malom, sa svim osobinama koje će imati celog života, samo još nedovoljno formiranim. Možda se mogu menjati i usmeravati, ali to treba i potstaći u pravom smeru. Ona umeju da povrede. Urade nešto ne bi li dobila šta žele, čak i okrutnije nego odrasli ljudi. No, ako ništa drugo, postoje priče koje umeju da nas nateraju da se setimo ovako jednostavnih istina. I posle kojih ćemo mnogo dobro razmisliti o okolnostima, pre nego pokažemo prstom na nekoga i osudimo ga.
Podeli na:
