Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić
Paradise: Love (Ulrih Seidl, 2012)
Scenario: Ulrich Seidl, Veronika Franz
Fotografija: Wolfgang Thaler, Ed Lachman
Uloge: Margarethe Tiesel, Peter Kazungu, Inge Maux, Dunja Sowinetz, Helen Brugat
Trajanje: 120 min.
Definisati pojam egzotičnosti i zaista se naći u takvoj situaciji dva su potpuno različita stanja. Dok s jedne strane svi maštamo o istom, kao kroz maglu, kao da će se jednom rasčistiti prostor i sva ta egzotičnost sama doleteti kroz vrata otvorenog neba, negde u naše skute, očekujući od iste da nam zauvek promeni život (ili bar donese neke trajnije uspomene), s druge retko se ko pita kako bi zaista ona mogla da izgleda, retko ko će se usuditi da pokuša da je isplanira. Izgnanički? Sa punim koferom nostalgije? Usamljeno, pod Suncem i na prelepoj plaži sitnog, belog peska? Povući paralelu sa snom, mada ne bi bila do kraja odgovarajuća, bilo bi zanimljivo. Gledati film u stranom bioskopu, film nemačkog govornog područja, sa poljskim titlovima, ne bi li i to bilo egzotično? Bez obzira što se nalaziš u sred evropske ravnice. Čini se da je osećaj podjednako težak i zanimljiv kao i na nekom ostrvu Indijskog okeana ili afričkoj obali. Otuda, prva misao koja osvane i jeste- koliko mi zaista znamo o nekim stvarima, koliko smo spremni da ih prihvatimo, a koliko smo zapravo tek prepuni opšte romantičnih predrasuda? Koliko smo i sami egzotični?
Tereza, sredovečna službenica iz Austrije, nema šta pametno da kaže čak ni svojoj kćerci. U redu, osnovne smernice vaspitanja, tu i tamo poneko brecanje i opominjanje. Često i poneko stereotipno izražavanje naklonosti. Tek u par reči. Ukratko, njen život je dosadan. Ne bi li nešto u njemu promenila, ona odlučuje da otputuje u Keniju. U daleki raj na Indijskom okeanu. Šta očekuje tamo? Nešto. Promenu. Po dolasku tamo, vrlo brzo shvata da stvari baš i ne stoje tako bi ona želela. Nezadovoljna je higijenom, vrućinom. Kao turista, na svakom koraku je pod budnim okom obezbeđenja. Plaže su izdvojene i svi strani turisti su ograđeni, kao u getu. Čim pređeš ograđenu liniju, lokalni momci kreću da te saleću po raznim pitanjima- prodaja suvenira, nezaboravno putovanje, čak i seks. A onda, Teresa shvata da je njena drugarica sa putovanja već probala mlado meso jednog od tih lokalnih momaka. Polako i sama ulazi u avanturu otkrivanja istog…
Već duže vreme postoji trend u svetskoj kinematografiji da se ispituju granice i proširuju horizonti kad je u pitanju šokanstnost osnovne tematike nekog ostvarenja. Za razliku od uglačanog Holivuda, kojim vedre i oblače producenti, sa ove strane Atlantika još poneko i može da kaže da ima tendenciju snimanja umetničkog filma, samim tim i slobodu da se okuša u nečemu novom. Ne mora da znači da je ovo neophodno dobra okolnost. Pored već prežvakane činjenice da Evropa reciklira svoju sopstvenu mladost, tj. da je toliko uređena da odavno nema ničeg zanimljivog da ponudi osim sopstvenih trošnih kostiju, tu je i problem potpune otuđenosti od realnih uslova u Svetu koji se sve više rasteže zbog ekonomskih razlika. Odatle, svaki film koji „puca” na šokantnost zapravo često ispada smešan u pretencioznosti. Pogotovu ako se autor, kao u ovom slučaju, više odluči za polu-dokumentarni pristup obradi teme. Obzirom da samo ostvarenje baš i ne obiluje dijalozima (a i kako bi, kad komunikacija između Austrijanke i njenih momaka može da se svede na vrlo bazični nivo, zbog obostranog opšteg nepoznavanja i nemogućnosti da se ta barijera prevaziđe bilo čim drugim sem seksualnim opštenjem i novcem). Mada su te slike, zvuci, nešto što dobro dočarava atmosferu i mada Seidl uspeva da kreira vrlo uverljiv siže, u čemu mu u mnogome pomaže glavna protagonistkinja Margarete Tiesel (Teresa) koja zaista demonstrira zavidnu glumačku veštinu, opet je utisak koji ostaje posle svega pomalo nepovoljan. Film je, pre svega, predugačak, a ne može drugačije, da bi se sve reklo. To je jedini način da se predstavi promena (odnosno pre pomirenje) junakinje sa situacijom koja je očigledna – ljudi sami u sebi nose egzotičnost, onoliko koliko su sami zanimljivi, toliko su sposobni da sebi otvore nove horizonte. Inače se svode na banalne obrasce i načine ponašanja, ma gde da su. Dakle, evidentno je da sama tema nema potencijal da iznenadi ničem drugim sem početnog šoka kad se shvati o čemu zapravo govori.
Da ne budemo nepravedni, treba pomenuti i činjenicu da se autor potrudio da u ovo ostvarenje utka još po nešto što je vredno pomena, i što donekle poboljšava utisak. To je neokolonijalizam. Čak i u zadovoljstvu i zabavi se vidi korporativni potencijal porobljavanja, koji su Zapadne sile uvek imale prema, uslovno rečeno, zemljama trećeg sveta. Nekad se to rešavalo silom. Sad je ta sila toliko utkana u sistem trpljenja da je to neprimereno, ali zato novac otvara sve ventile. Onome ko ga poseduje omogućava da dobije gotovo sve što poželi. I da ima pravo da to zahteva. Bez ostatka. Deo Raja koji tretira ovaj problem vrlo je dokumentaran, jasno istaknut. Ipak, tu nema rešenja. Šuškavi okovi uzimaju maha svugde, nije drugačije ni u Keniji. I gomila mediokriteta koja se tamo spusti na odmor samo zato što može samo će dodatno ljude koji žive od njihovog novca gurnuti u kulturološku bedu globalizacije, koja im je namenila tek tavorenje na marginama.
Za kraj, ne treba suditi ovom filmu. Ni on ne sudi. Ali o isprazosti je toliko toga rečeno, često i na lepše upakovan način. Čak i o razlozima zašto su ljudi takvi i zašto će još više biti takvi. Preporuka u vidu ozbiljnog festivala na kojem je debitovao „Paradies: Liebe” (Kanski), odavno je relativna stvar, čak i kad se tamo podigne prašina. Možda najava da je ovo ostvarenje tek deo većeg projekta o Raju može da pomogne, da zaintrigira. Zato valja ostaviti da vidimo ceo kontekst. Intrigantnost (i egzotika) su ionako relativne stvari.
Podeli na:
