Oduvek me je fascinirala potreba Grka da pokažu da su nešto više od suncem opaljenih larmadžija, koji ceo život provedu na nekoj barci ili plaži. Kao da iznova svetu žele da dokažu da slika o njima, slika leta, odmora i gurmanluka, suštastveno odstupa od istine. Ovu tendenciju je lako uočiti, pre svega, u njihovim filmovima. Od Grka Zorbe, preko Tea Angelopulosa, sve do „Uvrnutog talasa“, pokreta koji dominira ovom nacionalnom kinematografijom u poslednjih desetak godina.
Kao što je to lako primetiti več u trejleru, kavaljer je vrlo rastegljiv pojam. Pokušaj da se objektivno sagleda, mera je apsurda i nepotrebnih težnji. Ali, ljudska priroda je oduvek obznanjena u vidu malih čuda, koja iznova bacaju svoje senke i teraju nas da učimo o sebi prolazeći kroz njih. U slučaju ovog filma, Kavaljer je „ozbiljna“ igra šestočlane grupe sredovečnih pripadnika grčkog srednjeg sloja. Kada usred njihovog jesenjeg odmora, zbog održavanja sistema jahte na kojoj borave, završe pod svećama razgovarajući o mogućnostima kako da prekrate vreme, jednom od njih pada na pamet da odigraju ovu igru. A njena suština se ogleda u tome da svako svakog ocenjuje u svakom pogledu. Onaj koji dobije najviše bodova, istinski je kavaljer. Najveći muškarac, da tako kažemo. Od tog momenta, ako se i dotle moglo govoriti o istinskom prijateljstvu, njih šestorica postaju nemilosrdne sudije jedan drugom, promatrajući i procenjujući svaki korak svakog suparnika.
Ako je Cangari pokušala da izjednači odsustvo prizvuka Grčke sa početka ovog teksta, moram priznati da u tome nije uspela. Na moju radost, film kinemoatografski odlično dočarava „opšta mesta“ Grčke kakvom je znamo: More, gastronomija, opuštenost. Doduše, malo zaliveni narastajućom anksioznošću sredovečnosti, pretočenom u besmisleno takmičenje. Odavno je poznato da sa godinama opada sposobnost, a raste glad za pobedom, i to je zapisano negde u hormonskom statusu svih muškaraca. Upoređivanje, kojem su tako skloni, u ovom periodu je na vrhuncu. Kao poslednji bljesak pre konačnog gašenja i spuštanja u odaje jeseni života. Autorka jako lepo uočava i prikazuje ovu činjenicu, izbegavajući da sudi svojim junacima. Uspeva da ih uvuče u komediju situacije, protkanu inteligentnim humorom, pez pretencioznosti.
Nepošteno bi bilo ne pomenuti pomoć gospode, glumaca i koscenariste, koju je autorka imala. Filipu nam pokazuje zašto je stalan saradnik Jorgosa Lentimnosa, uočljivo upotpunjuje svojim idejama ionako prilično upečatljiv scenario, dok glumačka ekipa na čelu sa Koronisom, Papadimitruom i neuništim Sakisom Ruvasom, pevačem koji bi širem auditorijumu mogao biti poznat po učešću na Evroviziji, briljira u svakom kadru.
Jedina mera koju želim da priznajem, iako i sam ponekad ne mogu da izbegnem zamke prirode i podlegnem ponekom tekmičenju, jeste mera osećaja (sineastičke) sitosti koji ostaje posle nekog filma. Možda zbog njegove univerzalnosti, pre zbog mnoštva podražaja koji mi prijaju, film je ostavio izvrstan dojam. Humor je po mom ukusu, slike Grčke takođe (mada valja istaći subjektivnost afiniteta ovde). Ako bih baš želeo da teram mak na konac, mogao bih reći da je ideja imala prostora za još neko „ceđenje“, za dodatno bogatstvo ukusa. Ipak, ako nam ova priča o nečemu govori, možda je to upravo da ne treba preterivati.
Možda Grci žele da prikažu svoje dubine različitim od predstava koje imamo o njima. Svejedno da li uspevaju u tome ili ne, neka putovanja su obavezna. Kavaljerska čak. Ma koliko apsurdno ovakve rečenice zvučale.
Autor: Vuk Spasić
Podeli na:
