Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić
Scenario: Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne
Fotografija: Alain Marcoen
Uloge: Cécile de France, Thomas Doret, Jérémie Renier, Egon Di Mateo, Fabrizio Rongione
Može se reći da fasciniranost običnim ljudima nikada nije manjkala ljudima koji se bave filmom (iskreno rečeno, ni ostalim umetnicima). Počev od najranijih dana transformacije filma (pričam, naravno, o Neorealizmu u italijanskom filmu) pa do danas filmska umetnost je veoma revnosno pratila socilani momenat društva i davala svoj komentar o njoj. Razlozi možda mogu biti potpuno različiti za to, s jedne strane, pomenuti Neorealizam je, zbog tipično socijalističkog raspoloženja posleratne Italije, morao da se okrene fascinaciji običnim čovekom, obzirom da je klima u društvu bila takva. S druge strane, mnogi od tih umetnika su poticali (ili spadali) upravo u ovaj sloj društva, delili su hleb sa njim. S treće strane,čini se da je čovečanstvo sve više (pre svega globalizacijom i uprkos činjenici da su klasne razlike nikada veće) jedan organizam, pa je sasvim normalna potreba da se objasni svaki deo istog. Opet, možda i presudna stvar je različitost- oni istinski umetnici (pa i filmski) prilično su različiti od ljudi kojima se bave u takvim delima (u intimnoj srži svog bića). Prirodno je da ih ta različitost privlači…
Siril je vrlo nemirno i tvrdoglavo dete. Gde je njegov bicikl? Njegov otac ga sigurno ne bi prodao ili zaboravio da mu ga da pre polaska. Ne postoji način da ga vaspitači prihvatilišta u kojem živi ubede u to da ne može videti oca, i uzeti bicikl. Ili bar da mu bicikl nije ostao u stanu gde je do nedavno živeo. Bežeći iz škole, uz dosta peripetija, uspeva da konačno udje u nekadašnji dom svog oca samo da bi otkrio da bicikla tamo nema. Suočen sam sa sobom, sa nestankom i poslednje stvari koja ga veže za porodicu (a baka koja je o njemu vodila računa je nedavno umrla), usamljen i ostavljen, Siril upoznaje Samantu, mladu frizerku, koja je nesrećnim sticajem okolnosti učestvovala u ujdurmi oko bicikla. Pojavljuje se jednog jutra na parkingu doma u kojem je Siril smešten i donosi mu ga. Njih dvoje razvijaju prisan odnos i ona mu dozvoljava da vikendom prespava kod nje. Tamo veoma brzo otkriva koliko je svakodnevni život, iako na prvi pogled vrlo uredjen, nemilosrdan i težak prema ljudima koji odbijaju da prihvate neke okolnosti i pravila…
Dobitnik nagrade „Grand prix“ u Kanu 2011. je samo jedan u nizu filmova braće Dardenne koji se bavi običnim ljudima. Porodicom, decom i poteškoćama oko pronalaženja svog mesta i puta kroz život. Odlično sagledavanje stvarnosti u kojoj obitavamo (ili je bolje reći obitavaju) donelo je autorima oreol perjanica modernog evropskog filma, te oni taj oreol potvrdjuju i u ovom slučaju. Iako dolaze iz jednog od najuredjenijih sistema, lako se može videti koliko ima ogromnih rupa u istom, takodje i prostora da se „skrene“ sa projektovanog puta i pored svih protokola koje treba slediti. Ljudi s jedne strane imaju previše obaveza, dok sa druge nisu primorani ni na šta (ne moraju da podižu sopstvenu decu, da ostaju u porodici i odnosima koji im ne odgovaraju, pod uslovom da ispune sve uslove koje zahteva prozaična korektnost i poslovična ljubaznost), operisani su od bliskosti. Večito su uplašeni od svega i svačega i ne smeju da pokažu nikakvu inicijativu, ako bi ona mogla nekome drugome povrediti osećanja (i samim tim bi moglo doći do tužbe). Sva tuga sistema s jedne strane štiti Sirila, dog ga sa druge strane potpuno vezuje u čvor i gura u nepoželjnom pravcu. Jedina prava snaga (i ovo ostvarenje možda i treba gledati kao odu upravo tome) koja dominira kroz ceo krajolik filma je ogromno Samantino srce, koje simbolizuje srce svih majki koje umeju iskreno da vole (čak iako nisu biološke majke svojih štićenika) i bez kojeg bi Siril sigurno skliznuo u blato kriminala i polusveta.
Dakle, u pitanju je, na prvi pogled, jedan „običan“ film. No, uverljivost kojom dočarava temu koju prati je izuzetna. Vrlo retko se sreće film u kojem je sve na svom mestu- pravi ugao, previ kadar, pravi ton, pravi mizanscen. U trenutak postavljen tako da se vidi umešnost reditelja da koordinira sve sekvence koje film čine jednom od najlepših (i najkomplikovanijih) umetnosti. Redosled zbivanja u sižeu je jasan i nema mnogo talasanja, ali prava težina ovog ostvarenja leži baš u čarima zanatske poetike koju braća Dardenne demonstriraju. Upravo ta poetika ih i izdvaja u eri u kojoj umetnost polako izumire, a svi polako zaboravljaju da je potkovanost i stručnost zapravo sma po sebi vrsta (ako ne i jedan od najizraženijih domena) umetnosti. Jedan veliki naklon za profesore svog zanata.
Podeli na:
