Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin
Scenario: Aleks Garland
Fotografija: Adam Kimel
Muzika: Rejčel Portman
Montaža: Adam Piling
Uloge: Keri Maligan, Kira Najtli, Endru Garfild, Šarlot Rempling, Seli Hokins
Trajanje: 103 min.
Film „Never let me go”, ili kako je kod nas preveden „Ne daj mi nikada da odem“, u režiji Marka Romaneka, je baziran na knjizi britanskog autora japanskog porekla Kizua Išigura. Nedavno sam završio sa čitanjem iste, te sam odlučio da posle veoma kratkog vremena dam šansu filmu. Kada se slova sa papira „prevode“ na celuloidnu traku uvek dolazi do nekih grešaka i odstupanja. Ne treba ni upoređivati ove dve umetnosti, ali se uvek pitamo zašto neke scene nisu ubačene, zašto se lažu godine, na primer, ili zašto nema odgovarajućih dijaloga. Zbog svega toga mi je bilo izuzetno teško da se distanciram od knjige, jer je još uvek sveža u mojo sećanju.
Pošto sam preko filma saznao da postoji knjiga nisam se ni jednog trenutka dvoumio šta pre uzeti. Znao sam ko su glavni akteri u filmu, tako da sam imao u glavi likove Keti (Keri Maligan), Rut (Kira Najtli)i Tomija (Endru Garfild). Keti je devojka u kasnim dvadesetim godinama koja radi kao negovateljica. Još nekoliko meseci i napuniće 10 godina staža, navodi se u adaptiranom scenariju Aleksa Garlanda, iako je Išiguro dodao nekoliko godina. Pošto je bila izuzetna negovateljica, imala je mogućnost da bira davaoce. Vreme je uglavnom provodila sama na putu između bolnica, zdravstvenih centara u svom malom automobilu. Pošto je davaoc koga je negovala izdahnuo nakon druge donacije usled nekih komplikacija, Keti je morala da ostane malo duže u centru kako bi popunila neophodne papire, i upravo tada po prvi put posle dugo godina viđa Rut, koja je takođe bila podvrgnuta drugoj donaciji. Nakon što je odlučila da bude Rutina negovateljica, njih dve se često prisećaju detinjstva u Hejlšamu, nekoj vrsti internata. Keti je uvek gledala na Tomija drugačijim očima ali nikada nije bilo neke emotivne povezanosti, dok se Rut uvek držala po strani, ali je bila očigledno svesna svojih želja te ga je prva ugrabila. Pričali su često i veoma dugo, razmenjivali ideje i mišljenja.
Išiguro je odlično predstavio u knjizi odnos između tri drugara, što je Romanek nekako zapostavio. Period odrastanja, koji je veoma bitan, je prosto proleteo iako su tada izgrađene i očvrsle veze. Nema dugih razgovora koje su devojčice vodile do kasno u noć u svojoj sobi, o seksu, klinačkoj ljubavi, Tomiju i njegovoj svetloplavoj Polo majici. Ostajemo uskraćeni razumevanju njihovog odnosa u tinejdžerskim danima kada su se preselili u Izbe na nekoj farmi gde su bili prepušteni sami sebi, gde nije bilo vaspitača da ih usmerava. Otuda nam teško pada nagli i neočekivani odlazak Keti i njeno prijavljivanje za negovateljicu. Česte svađe, dijalozi koji su postajali sve ređi i kraći nisu prikazani u filmu. Vidimo šta je prethodilo tom događaju, ali to je bila samo inicijalna kapisla.
Naravno da nije lako „prevesti“ knjigu na veliko platno i svaku autor ima svoj pogled na stvari, ali ono što mi je najviše zasmetalo jeste što je autor u suštini od knjige napravio ljubavnu filmsku priču. Ljubav postoji u knjizi, često sam se pitao zbog čega nije Keti sa Tomijem umesto Rut , ali je ona nekako u drugom planu. Stvarati klonove samo da bi bili samo donatori, da im je to jedina svrha u njihovom kratkotrajnom životu jeste esencija o kojoj priča Kazuo Išiguro. Zašto stvarati klonove kada se organi mogu stvarati iz epruvete? O tome se priča i na kraju knjige, ali taj dijalog je pošteno isečen u filmu. Gospođa Emili kaže da se ni jednog trenutka nije pokajala, čak se ponosila tom činjenicom. Oni su hteli da pokažu svetu da iako su oni samo donatori, mogu da imaju dušu. Svo troje su bili zbunjeni činjenicom da su im od malih nogu govorili da su specijalni, da moraju da vode računa o sebi kako bi ostali zdravi. Sve do momenta kada je gospođica Lisi, jedna od vaspitača, na indirektan način objasnila svojoj grupi ko su zapravo oni, i koja je njihova svrha. Ketino i Tomijevo stalno preispitivanje je izostalo. Veo misticizma koji lebdi nad njima je raspršen u Romanekovoj verziji, dok nam je Išiguro sve savršeno zamaskirao da se pitamo do druge trećine knjige ko su zapravo ti klinci i šta se sve krije u njima.
Ne sećam se da sam ikada izjavio da bih voleo da u filmu vidim više dijaloga, što je upravo slučaj sa ovim filmom. Brilijantna gluma troje mladih glumaca Keri Maligan, Endrua Garfilda i Kire Najtli, su kao stari i iskusni glumci u potpunosti izneli svoje uloge. Garfild kao zbunjen i uvek neprilagođen Tomi, Najtli kao pomalo oštra, nesigurna u sebe, i Maliganova koju smo mogli da zapazimo u filmu „Obrazovanje“, u ovom filmu je otišla kora dalje.
Na sve pređašnje izneseno mogu samo da zaključim da sam ipak trebao da ostavim da mi se slegnu utisci nakon čitanja knjige jer definitivno nisam mogao, a da ne analiziram svaki detalj, svaki pokret i dijalog u filmu, te sam pokvario utisak o zaista odličnom ostvarenju.
Nažalost nećemo biti u prilici da ga pogledamo na ovogodišnjem FEST-u, zahvaljujući uvaženim selektorima, ali zato nas je obradovala distributerska kuća „Megakom”, koja će krajem marta distributirati ovaj britanski film.
Podeli na:
