Usled mnogobrojnih poziva da revidiram stav prema ovom ishvaljenom i mnogonagrađivanom ostvarenju došao sam u poziciju da ga još jednom odgledam. Pokušao sam da se rešim svih predrasuda koje sam imao nakon prvih utisaka gledajući ovo filmsko delo i drugog ugla. Bio sam vrlo motivisan da pronađem svaku sitnicu koja će mi otkriti relevantne kvalitete koje sam propustio.
Moram priznati da sam na prvo gledanje bio pomalo umoran i moguće nekako nepodesan za ispravno uživanje u značajnim režijskim potezima ovih vrsnih autora koje cenim („Barton Fink”, „Veliki Lebovski”, „Fargo”, „Podizanje Arizone”). Smatrao sam da sam bio verovatno nepripreljen za iskorak i grizla me je savest da sam se možda ogrešio o dobar film koji po tvrdnjama znalačke publike predstavlja veliku umetničku vrednost. Međutim, moram priznati da sam opet došao do sličnog zaključka samo što sam sada postao svesniji šta su razlozi zbog kojih ovaj film braće Koen ne želi da mi „legne” i zašto mislim da nije zaslužio tolike hvalospeve, mada svakako poseduje vrednosne elemente. Tu negde je i moje glavno negodovanje zbog toga što držim da je delo promašeno u svojim ambicijama iako su preduslovi za dobro filmsko iskustvo prisutni.
Ne mogu poreći da je i nakon repriziranja film bio iritantan, naročito ona druga polovina sa beskonačno rastegnutom jurnjavom koja bi trebalo valjda da predstavlja pokušaj svojevrsnog iščašenja radi efekta kojem su autori težili. Pored toga, ne može se ignorisati da je dobar deo scenarija predvidljiv, a tamo gde nije upada u neku vrstu nepripremljenog ubacivanja u dosadnu nedramatizovanu realnost, meni nejasne poente, koja kao što sam pomenuo, nije dosledno opravdana. Nailazio sam u diskusijama na tumačenja prema kojima je namerno ostavljen prostor za predvidljivost jer je to bio deo postupka kojim su režiseri manipulisali publikom.
Po mom shvatanju, oni su uzeli kao podlogu već viđenu priču (scenario je rađen kao adaptacija istoimenog knjiženog dela), ali su je dodatno produžili i malo „zavrnuli” tamo gde je ona „pokušala” da pređe u običnu akciju, i to je verovatno taj momenat „postmodernističkog ispucavanja”, kako su okarakterisali njihov stil u „Njujork tajmsu”.
Radi se o jednom čudnom miksu, koji je postao glavni adut i najupečatljivija odlika „stilske perverzije” (opet „Njujork tajms”) po čemu su poznata ova braća. Ideja započinje sa pričom o ubici i „dobrom momku“ (gonjenom), koji pokušava da izvuče živu glavu, samo zato što je slučajno nabasao na veliku količinu novca koja nije njegova da bi na kraju doveli celu priču u pitanje apstrahujući elemente akcije koji su bili samo oruđe za bitnija rasuđivanja o temeljnim, egzistencijalnim pitanjima prosečnog Amera. Ovde su sa tim „perveryijama” zaista preterali i sveli svoj stil na bljutavu moralizatorsku poruku o minulim danima sreće kada je svet drugačije izgledao. Taj jednostavni kostur koji deluje u filmu je svet bez muzike (valjda da bi istakla sirovost situacije) i sa dosta dosadnih fusnota na društvenu stvarnost koje usporavaju i ovako spor rasplet sa prigušenom, nikada ostvarenom kulminacijom. Mnogi ističu sam kraj filma kao vrhunac i krunu čija je veličina u tome što dodatno baca svetlost na čitavu strukturu i deluje kao epilog ove drame. Pouka dolazi sa rečima jednog od protagoniste koji nam kao u basni pripoveda da oseća strašnu nostalgiju za prošlim vremenima njihovih očeva kada je sve bilo barem razumljivije, ako ne tako bajno. To je šerif, koji je više svedok celog filma (žrtva situacije) nego učesnik (kao u grčim tragedijama hor) i koji pokušava sve vreme da razume kako se postaviti danas kada je sve otišlo dođavola… U njemu se javlja eho filozofska pitanja gde ga najviše tišti kako bi njegovi preci, koji su čuvali red i mir kao i on, danas sa čudom i nevericom suočili sa nemoralnim strahotama. Oni tada nisu čak ni pištolje nosili. Tu je jasno da se radi se o tipičnom dijagnostičaru situacije koji sa uzdržanošću i pomalo, rezigniranom distancom pada u melanholiju.
Dakle, ukrato i možda malo zlonamerno rečeno, sinopsis bi bio jadanje jednog prosečnog Amerikanca sa juga za minulim vremenima „Tvink Piks” ere (ko je gledao, biće mu jasno o kakvoj se vrsti šizofrenije radi), barem sam ja to tako doživeo.
Ključno spoticanje, pored jeftinog kraja, je što autori filma sve vreme pripremaju na akciju ili bar dobar triler obračun, (cela prva polovina filma) i to vrlo nežno i polako, računajući na onu staru, skoro urođenu u nama naviku da sigurno idemo ka klasičnoj, stilizovanoj krimi-drami, ili da kažem malo opuštenije: napržili su nas vrlo veštom predigrom koja je obećavala explozivni sex, ali su se ipak predomislili i odlučili da održe samo čas o tome koliko polno opštenje može biti loše i štetno za zdravlje ako se ne vodi računa o zaštiti i slično. Upravo taj osećaj je neizbežan kod svih onih koji ovaj film nisu videli onako kako su Itan i Džoel Koen to hteli.
Onde gde su najdalje otišli, tu su najviše omanuli, jer sve ovo gore nabrojeno ne mora da bude rđavo ako se izvede na dovoljno konsekventan način i jakom poentom. Namere su se razvodnile i polemike su se razbuktale jer deluje da se svrha raspukla još negde pri kraju. I ne govorim o pukom receptivnom shvatanju, ovde se i misaonom analizom ne može puno postići. Radnja počiva na pokušajima da se izađe iz okvira jednoobraznosti žanra što je ovde mene isprovociralo ne na diskusiju nego na destrukciju.
To da SAD nije više zemlja za starce, da se sve izmenilo na loše, bla, bla… Pa, šta?! Znali smo svi to. Svesni smo. Možda građani te države nisu, pa otud toliko nagrada i nomanacija odande (od 94 nagrada, kako kaže „Imdb”, oko 90% je uzeto na domaćem terenu). Ma, i sve to bih progutao da je jezik filma bio prijemčiv, gde bih uživao u nekom stvaralačkom postupku, iako mi se intencije same ne dopadaju, međutim pošteđeni samo takvog estetskog užitka. Sve je u potpunosti podređeno kreiranju nejasne atmosfere, a ceo film ostaje neprijatno iščašen zbog toga.
Ne mogu kuditi film izostavljajući da pomenem vrsnu glumačku umetnost jednog od protagonista, pa bih se na to posebno osvrnuo. Naravno, radi se o karakterizaciji jezivog ubice, gde se Havijer Bardem pobrinuo da ponovno gledanje ne bude traćenje vremena. Mirna, skoro konteplativna posvećenost egzekuciji kod njega dobija ritualni značaj i ulazi u anale glumčkih dometa u izvođenju negativnih likova. Čist primer onoga što je još Kant priznavao za lepu umetnost, iako se radi o prizorima potpuno nemoralne tematike. Hipnotisaće vas način na koji je predstavljen njegov običan razgovor sa (nepoznatim) ljudima; neobavezno, znatiželjno, čavrljanje se za te slučajne prolaznike skoro uvek završi kobno. Intimizira se sa žrtvama, voli da stupi u kontakt i da secira njihove živote, ali brzo nalazi nepodnošljivu običnost u svemu što rade, u načinu razmišljanja. Smetaju mu jednostavni i obični životi normlanih koje bez treptaja uklanja dajući im samo jednu šansu – bacaju novčić. („Kako se boriti protiv takvih?”) Postavlja se kao njihov sudija i svi su prepadnuti njegovim pristupom, jer je „natural born killer”, psihopata kakvih ima na stotine po ulicama (parafraza iz filma). Novac ga pokreće mada više kao sekundarni cilj. To je samo paravan za ono što je u biti njegova misija i način njegovog postojanja. Ja sam ga tako doživeo i bilo je prijatno videti kako je to u potpunosti oživeo magični Bardem.
Tako je gluma ostala u senci ovog lika, mada je tu bilo još značajnih pokušaja: Tomi Li Džouns, Džoš Brolin. Celokupno posmatrano, mogao bih samo poželeti da se nisu reditelji uporno držali i insistirali na tim varijacijama u krajnjem utisku na koji su toliko računali, jer je ovaj film davao znake života. Mogu odati malo priznanje zbog žongliranja sa žanrovima, ali, na žalost, stilsko manevrisanje nije urodilo plodom.
Scenario: Itan i Džoel Koen
Uloge: Tomi Li Džonz, Havijer Bardem, Džoš Brolin, Vudi Harelson
Autor: Radiša Cvetković
Podeli na:
