Izvor: Filmske radosti
Autor: Miloš Živanović
„Ovaj film finansiran je direktno i van domašaja evropskog i zapadnog vazduha“ predstavlja prvu rečenicu odjavne špice za ovo ostvarenje Branka Radakovića. Ta rečenica predstavlja suštinu realizovanja umetničkih projekata u Srbiji. Oni se ne rade zbog novca, ni sa novcem, već sa kvalitetnom idejom, upornošću, kreativnošću, mozgom, mudima i srcem. Barem Radaković radi na taj način.
A ako koristite sve nabrojano u umetnosti ne možete pogrešiti. Mogu samo ljudi koji ne vide ovaj film.
Intelektualna širina kojom pleni Radakovićev stvaralački postupak je nepremostivi jaz za intelektualno otupljene ljude. Zašto? Zbog toga što autor kakav je Radaković beži od pravila unapred nameštene mejnstrim igre u slobodu svog izraza. A izraz… Teško ćete naći raspucaniji film po pogledu intelektualnih doskočica u novijoj srpskoj filmskoj istoriji. Zapravo, takav scenaristički plan sećam se da su primenili samo Nebojša Pajkić i Miša Radivojević u filmu Dečko koji obećava. Ali, to što je Radaković raspucan ne znači da ne pogodi svaki put u metu. Pogađa… I to boli mnogo svakog licemera ove zemlje, bio u pitanju političar, umetnik ili baba u pokušaju (šta god ovo poslednje značilo). Energija ovog filma se zasniva na iskrenom pristupu. Tačno je da iskren pristup može koštati autora promocije uz neiskrene, ali kad pogledate ovaj film biće vam jasno da je to poslednje što autor želi. Intelektualna širina može dovesti i do praznine oko umetnika, ali bolje je u dobrom društvu putovati Titanikom nego sa miševima otkrivati nove kontinente. Teško da kao svesna bića i možete naći bolje društvo za večernju projekciju u poslednjih nekoliko godina srpskog filma od ovog.
Možda neki drugi Radakovićev film, ali preko toga…teško.
Od prvih kadrova „sumanute“ vratolomije kadrova po stepeništu koja neodoljivo podseća na ono što su Hičkok („Vrtoglavica“), De Palma („Striptiz smrti“) i Arđento („Teror u operi“) radili, jasno je da ne gledamo običan film. U stvari, vrti nam se u glavi od terora koji nam već decenijama priređuju sa ekrana, a i šire, smrt, striptizete i pevaljke koje nisu iz opere, ali su zato iz Grand šou emisije, televizije, zemlje.
Nakon što bubašvaba izroni iz kade ulećemo u „Psiho“.
Radaković postavlja ozbiljna i jednostavna pitanja.
„Da li je televizija zabava ili ozbiljna mašina koja pere naše mozgove?“.
Naravno, i vi i ja i autor znamo odgovor. „Agencija za sise“, Grand šou kao materica Srbija u kojoj spermići igraju kolo, DJ Traktor (sve sa pesmom grupe The Kingsmen – Louie, Louie), animacija da sve podseti na cirkus Monti Pajtona, prizori iz Andaluzijskog psa i pranje mozga ispred televizora. Da, sve je na jednom mestu. I funkcioniše toliko dobro da pomislite: dobro, u redu, cirkus je u zemlji, ali šta da radimo povodom tog cirkusa? Ne pitajte. Uradite. Jer…cirkus je život, a „život ide dalje, život brzo prolazi“ (Saša Lošić i nesrećni Plavi orkestar nam prave društvo neposredno pred kadrove iz gradskog saobraćaja). Gde taj prevoz vodi raštimovani orkestar sistema vrednosti ove zemlje? Možda do lakog zaposlenja? Hm…hajde, kurvajte se na ulici. Ili…jedan bubreg može bez svog brata da živi u loju. Hm?
Radaković postavlja novo pitanje:
„Da li novac čini čoveka slobodnim ili ga pretvara u roba?“ niška grupa iz devedesetih Ružne religiozne lutke odgovorila je umesto nas: „Novac me čini srećnim, moja duša je prazna“.
U Srbiji smo svi golje zato se ne trudimo da postanemo drolje jer nam tako neće biti bolje.
Radaković nudi rešenje. To je ostvarenje svog duha, pobeda nad materijom i to je jasna i ozbiljna poruka koliko god bila vesela i u duhu Čaplina priča o čarapama umetnika.
Radaković nas vodi na performans Jovane Dimitrijević u SKC-u. Tamo izvanredni Slobodan Đaković u stilu Džonija Rackovića komentariše apsurd nad apsurdima u Srbiji, a to je percepcija umetnosti u Srba. Jer… Born Dead (Body Count)… Where? U Srbiji, brale. Where to? Do Tokija, tebra.
Kako kad se pojavi ponekad kometa u liku Ratka Mladića i onda svi kažemo, pa dobro, hajde još par godina da nam je mozak u zamrzivaču? Odledićemo ga jednog dana da bi lakše pokretali staračke štake. Možda nam pristignu i smrznuti fileti da grickamo. „Mmm, riba, mmm, da, da, riba, da, da!“ (grupa Teatar) Radaković priređuje još jednu diverziju: „Pre upotrebe – spaliti novine“. Ali, ja hoću da čitam? Ali šta, pa to su novine, crne hronike, tu su čitulje za ljubitelje fotografije, tu su „zvezde“ ako volite astronomiju, šuškanje papirom ako parodirate ekonomiju, tu je i neka stranica da bi pala drkica, a ako je štampa masna, mmm, prijatno varenje svakodnevnih laži.
Možda…možda bi mi dobro došla reklama na svakih pet minuta..jer filmovi toliko umore. Ne bojte se, Radaković će vam pustiti reklame… Svoje reklame. I „očekujte neočekivano“.
Kao što jedan od ljudi a ne miševa iz ovog filma kaže: „Tv reklama, nije to loše i ljudi koji to puše. Kao tebi neko gura prljavi kurac u usta i ti kažeš nije loše. Šta da ti kažem druže, samo nastavi!“.
Lazar Hrucki je izgovorio ove reči. Radaković nije izbrisao deo koje bi televizije licemerno izbrisale jer ništa od onoga što je Hrucki rekao nije pogrešno. Pogrešan je sistem vrednosti koji održava licemerje.
Pred kraj filma čuje se stari hit grupe Kozmetika – Utisci. Da li mi je „utisaka puna glava“, vidi se. Ovo je hrabar film, na momente podseća na način na koji se Sonja Savić bavila režijom, ali je bolji. Pogađa smisao pobune protiv nekulture i nesloboda. Ne performansom. Ne svojim filmskim izrazom već SLOBODOM. Samo je ona za čoveka. I samo tad smo ljudi. Kad smo slobodni. Svaka čast!
Podeli na:
