Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić
18/02/2014 – 14:45
Scenario: Cormac McCarthy
Fotografija: Dariusz Wolski
Muzika: Daniel Pemberton
Uloge: Michael Fassbender, Cameron Diaz, Javier Bardem, Penelope Cruz, Brad Pitt, Bruno Ganz, Rosie Perez, Natalie Dormer.
Već dugo sam pristalica krilatice da je knjiga (roman) uvek bolja od filma. Jedna od retkih isključivosti koju sebi dozvoljavam. Naravno, kako to uvek biva, desi se nešto što ceo tok razmišljanja okrene naglavačke. Ideje su kao mutacije, rekombinuju se, razmenjuju i na kraju se izrodi nešto što menja percepciju. Čak i suštinu. I onda naletimo na to nešto i ono nam donese intenzivan osećaj, koji prožima celo biće. Upravo onaj, koji nas tera da pratimo umetnost, kao psi tragači, ne bi li ulovili nešto slično, ne bi li ponovno osetili to uznesenje. Tu pravu, dragocenu retkost. No, suština svega ispričanog je da je postulat sa početka paragrafa prilično poljuljan upravo zbog filma o kojem govorimo. Interesantno je to koliko tako naizgled čvrste stvari, kao decenijski stav, može promeniti samo jedna prava priča, pravi argument.
Savetnik je advokat navikao da živi na visokoj nozi. Sreo je ženu za koju misli da je ona prava. I želi da joj pruži sve ono što misli da ovakva ljubav zaslužuje. Sigurnost, pre svega. Zato se upušta u sumnjiv posao, koji donosi ogroman novac. Od njega ga odvraćaju svi, čak i ortaci koji sa njim u tome učestvuju. Govore mu o izlazima. Ili tek o filozofiji zavodjenja i zaludjenosti ženama i seksom. On ipak potvrdjuje učestvovanje u poslu. A onda, potpuno neočekivano, nešto krene po zlu. Lanac, brižljivo pripremljen i organizovan, biva prekinut svirepim ubistvom. I odjednom sve dolazi na naplatu…
Zaplet, kao i struktura, „Savetnika“ prilično su jasani i direktni. U pitanju je krimi drama, koja ispituje odluke i posledice. Ta stereotipnost, čak i kad su u pitanju psihologija i fizionomija aktera, na koju su mnogi spremni da se obruše i naroguše (pa i ja sam), zapravo predstavlja monumentalnu vrednost ovog dela. Vrlo je teško sa opštim brojevima i mestima napraviti nešto originalno i nesvakidašnje. Složiti ga tako da se podpriče talože kao slojevi mudrosti preko osnovnog skeleta. Druga netipičnost (i brilijatnost koju izdvajam kao specijalnu pikanteriju filma) ogleda se upravo u činjenici da, iako je sam film krcat glumačim imenima top klase, zapravo najveće zvezde predstavljaju reditelj (prosto, njegov rad kamerom i smernice film zaokružuju i čine ga ostvarenjem u pravom smislu te reči) i pisac, čiji dijalozi donose retku mudrost i duboku filozofiju modernog realizma. Ovaj drugi još i više, obzirom da njegov potpis dominira celim setom, natkriljujući ga kao plašt.
Ono što će prosečnog gledaoca odbiti od ovog ostvarenja zapravo su njegove malopre opisane prednosti- izuzetno komplikovana tekstura scenarija, sa naracijom koja se koristi (a i tamo samo izuzetno, kao kvalitet) isključivo u romanima (ili, bolje rečeno, u nekoj ozbiljnoj pisanoj formi). Da budemo precizni, u pitanju je prezahtevna priča, koju čak ni ogrezli filmofili (izuzev ako nisu skloni ozbiljnoj metafizici) neće odobriti. Upravo ovo većina ljudi i ističe kada kritikuje ovo ostvarenje- previše alegorije, prenesenog značenja, subverzivnost priče. To što ne znaju odakle da počnu i kako da uhvate nit sižea. Prava istina je, naprotiv, da i pored toga što autor pribegava zahtevnoj, literalnoj naraciji i potpuno neočekivano komunicira sa auditorijumom (pretežno glomaznim i dugim razgovorima, slike su pre mizanscen, podloga), i što to otežava praćenje samog filma, da je zapravo problem (kao retko kad u realnosti sociologije) u gledalištu, a ne autorima. Ovu tvrdnju pojačava prisutnost raznih skrivenih poruka, koje su upućene onima koji su spremni da se prihvate apstraktnog razmišljenja. Film, jednostavno, ne nudi odgovore, već zahteva od posmatrača da ih sam prepozna ili izmisli. Još jedna retka sloboda, koja sputava. Na kraju, mišljenja sam da MekKarti i Skot ni jednog trenutka nisu skrenuli sa projektovane putanje sižea i da su samu priču razradili i sveli na najbolji mogući način.
Možda u ovoj priči o priči iz mene više govori strast prema knjizi nego filmu, ali ponudjena mešavina svakako ima nečeg zapaljivog u sebi. Možda to da je ovakvo kombinovanje, zapravo novi način izražavanja, konglomerat, kompilacija umetnosti. Jedan novi način. Impresije mi govore da ovaj film ima to „nešto“ o kojem se vazda govori i za kojim se traga. Svakako, u pitanju je izuzetno inovativno i originalno delo. I vanredno hermetično. Zbog toga nikada neće steći kultni status i opšte priznanje.
Podeli na:
