Izvor: Filmske radosti
Autor: Katarina Plazinić
Scenario: Terrence Malick
Producenti: Dede Gardner, Sarah Green, Grant Hill, Brad Pitt
Uloge: Brad Pitt, Sean Penn, Jessica Chastain, Hunter McCracken
Šta je to što odlikuje i oblikuje ljudskog stvora? Šta savija njegove grane, i kakvo mu Sunce i kiše najviše doprinose da razlista svoje vrline i ostvari ličnost kakvom će biti zadovoljan on sam, ali i kakvu će prihvatiti njegova okolina?
Mnogi psiholozi tvrde kako se dečiji karakter oformljuje već do pete godine života. Šta tek biva sa decom koja u svojim mislima i osećanjima preživljavaju rvanje različitih pogleda na svet – suprotsavljenih i neusklađenih stavova majke i oca? Sa decom koja se rano suočavaju se sa smrću bliskih osoba, koja se bore sa, preko odraslih usađenim, zlim mislima i osećanjima vlastitog stida? I šta u zrelom dobu bude od te osobe? Sa čim se sve mora pomiriti i na koja pitanja dati odgovore da bi konačno pronašla vlastiti mir i ostvarila život onako kako bi želela?
Sigurno će nam neke smernice na putu traganja za odgovorima na postavljena pitanja pruziti najstarija knjiga na svetu koja u svom svetom sadržaju razmatra i čuveni simbol – “drvo života”. Ono je znak života koji buja i traje, ali, pre svega, ono je slika ljudske čežnje za večnim životom. Čovek je svoju temeljnu vezu s Bogom narušio željom za samoGospodarenjem i takva pogreška donela mu je tragične posledice. Prevarenom, uplašenom čoveku koji se oglušio na Božje upozorenje i tako otkrio svoju golotinju, nezaštićenost i izloženost, zaprečen je put do stabla života (Post 3,22). Grabeći plodove sa drveta saznanja on guta sopstvene slabosti. Najbolnije je to što on više ne može stati u red Bogova i posedovati sve njihove kvalitete, koje bi zasigurno želeo za sebe, već se mora čitavog života miriti sa svojim (i uopšte ljudskim) nesavšenostima, ograničenostima i konačnošću! A neprestano želi više… Ove redove Biblije očevidno je tumačio i reditelj koji na istu temu (“Drvo života”) odlučuje da snimi film.
U svom poslednjem, petom po redu, (remek)delu cenjeni američki reditelj, Terens Malik, nam prikazuje jedan, na prvi pogled/kadar, srećan, hrišćanski uglađen bračni par (odličan Bred Pit i šarmantna Džesika Častejn), koji se, dajući najbolje od sebe, trudi da svoju decu vaspita i odgaji na pravi način i pripremi ih na borbu (ili blagodat?) zvanu život. Naizgled svakodnevna i lagana tema kroz komplikovan razvoj odnosa između prekog i autoritativnog oca, a brižne i blagonaklone majke, prema svoja tri sina, pretvara ovaj film u pravu kontemplaciju o večnim pitanjima… O tome šta je život, koji mu je smisao i kako se sa tim smislom pomiriti i uskladiti? Šta od njega očekujemo kada smo dečje nevini i neuprljani, a šta od njega i sebe dobijamo kada se na nas obruše nesrećne kobi prizvane našom (ili tudjom) voljom i (ne)odgovornošću? Kako se suočavamo sa smrću i gde da trazimo odgovore o svetu izvan života? Gde da ih tražimo, i da li uopšte imamo prava čula ili odgovarajući Nus da bismo do tih odgovora mogli doći? (I ovde, kao i kroz mnoge Malikove filmove, jasno uviđamo uticaj studija filozofije na rediteljevu misao.)
Promatrajući ova pitanja, Malik nam svojom režijskom virtuoznošću prikazuje “Drvo života” kao vizuelno estetizovanu pohvalu životu i himnu prirodi. Magijska kamera, odlična fotografija i kompjuterska tehnologija (kojoj se reditelj isprva protivio, ali onda i priklonio, na nagovor prijatelja i stručnjaka na ovom filmskom polju- Daglas Trambl (koji je, inače, imao saradnju i sa Kjubrikom)) uspeli su da čarobno galaktički prikažu stvaranje svemira, moć i snagu veličanstvene prirode, raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta koji nas okružuje i kvantitativno nadvladava, sveta koji šalje mnoge korisne poruke, ali koje čovek nije kadar da primi i iz njih nešto nauči. Svi ovi kadrovi personifikuju i slikovito nam približavaju potragu za (be)smrtnom dušom, Bogom i smislom. Prvi deo filma obiluje takvim scenama, koje čak, izdvojene, mogu činiti i zasebno stvorene eksperimentalne filmove. (Zbog fascinantnih vizuelnih efekata ovakve ekskurse u filmu neretko porede sa kultnim Kjubrikovim delom „2001: Odiseja u svemiru”, zauvek značajnog zahvaljujući revolucionarnim specijalnim efektima, pa se mora priznati da ovo priznanje nije beznačajno.)
„Drvo života” nas ipak najdublje uvlači u priču filma (čak bih smela reći- u priču života samog) onim neretkim kadrovima bez dijaloga čime se postiže efekat intimnije, lične ispoveti (oćutanosti), gde nam je ostavljeno dovoljno prostora da sami razvijamo misao o temama začetim kroz radnju i sliku Malikovog umetničkog dela. Ovde moram napomenuti da su veoma upečatljivi i apokaliptično uznemirujući i oni kadrovi ozvučeni tonovima duhove i mistične muzike koji nam približavaju tragediju i radosti likova čije živote emotivno i intelektualno proživljavamo nešto duže od dva sata. (stoga, sve pohvale Aleksandru Depli koji je uklopio muzičke kompozicije Bramsa, Berlioza, Malera i Holsta…ali i našeg pozorišnog reditelja i kompozitora Arsenija Jovanovića).
Na platnu nas u prvom trenu filma čeka citat iz knjige o Jovu koji kaže: “Zadržimo veru upravo zato jer nam se čini da nema Boga ili da nas nepravedno kažnjava“ … Već ovakav uvod sugeriše da ćemo u filmu sresti nekog ko će tek kroz stradanje, borbu i kolebanje vere pokušati da savlada svoje demone i postigne duševni mir.
Naime, u priču filma bivamo uvedeni smrću mladog momka i suočavanjem sa ovom tragičnom, graničnom situacijom unesrećenih roditelja i njegove braće. Smrt bližnjeg i potraga za onim što nam je od njega ostalo, njegovom dušom, zavlači se u svaku poru i odzvanja svakim damarom njegove porodice koja pokušava da odgonetne tu surovu igru života i smrti. Nekada ovakvi događaji umeju da čitavo mlado biće, koje se rano suočilo sa bolnom igrom sudbine, fokusiraju na pitanja na koja ni najveći umovi, ni velike filozofske, religijske ni psihološke teorije nisu dale konačnog odgovora. Ta pitanja okupiraju čovekove misli i utiču na njegove krošnje toliko da će se one čitavog svog veka savijaju ka korenima i bazičnim egzistencijalnim pitanjima. Ove teške dileme verno i iskreno izneo je u ulozi Džeka glumac-dečačić Hanter Mek Kraken, koji kasnije izrasta u Šon Pena…ali sa istim neodgonetnutim mislima koja ga vraćaju najlepšem ali i najbolnijem periodu – detinjstvu.
Džek je bio najstariji od trojice sinova jedne prosečne porodice koja svoj život slavi i pati u mirnom kutku američke provincije. Ponosit i često surovo strogi (ali ne može se reći i lišen osećanja ljubavi) otac, pokušava da od svojih sinova izvuče ono što iz sebe nikada nije uspeo. Autoritativno zadajući kućne obaveze, i deleći uputstva o snalaženju u svetu u kom se silom i upornom borbom moraju izboriti za svoje mesto, on u Džeku stvara raskol dečijih uverenja i ambivalenciju u prosuđivanju. Jer to su ista ona uverenja usađena i štićena od strane majke, koja pak svojoj deci želi priuštiti bezbrižnije odrastanje podučavajući ih dobroti, altruizmu, ljubavi i harizmatičnom odnosu sa prirodom. Pod stalnim teretom borbe neizmirenih suprotnosti očevih i majčinskih merila i vrednosti, Džek naglo odrasta, zaprepašćen promenama koje se u njemu odigravaju. Njegove misli i njegova dela kolebaju se između dobra i zla, ljubavi i mržnje, života i smrti, oca i majke, detinjstva i odgovornosti nad životom.. “Zašto da budem dobar kada nije ni On? Ne dopada mi se kako dela (Otac/Bog), ali i sam radim kao on..”
Težak obruč moralnih dilema iz rane mladosti udesio je da i odrasli Džek (Šon Pen) ni kao sazreo(?) poslovan čovek ne uspeva da se otrgne sećanjima i traganju za odgovorima na pitanja o opraštanjima ili osuđivanjima, ulozi u svetu, vlastitoj odgovornosti, vrednostima života. Dok ne ostvari pomirenje sa prošlošću, on pati tešku nelagodu koju pokušava da izgura do kraja, izbaci iz sebe a sa njom i osećaj praznine, nostalgije i usamljenosti. Da li će to uspeti (ne)pokazuje nam mističan završetak filma gde se mali i odrasli Džek susreću ponovo sa svojom porodicom, ali na drugačijem (sub)životnom tlu koje možda obećava konačne odgovore na najviša pitanja…
Film najviše osvaja svojim emotivnim i filozofskim aspektom. Zbog toga se možda ne bi mogao rado i naširoko preporučiti filmskoj publici koja očekuje upakovanu priču sa jasnim scenarijem, razmršenim zapletima i pruženim odgovorima. Ovo je ipak jedan metafizički pogled na život, bolno sazrevanje i suočavanje sa (čovekovom) prirodom, pa bi stoga bilo preteciozno davati, a i zahtevati konačne odgovore. Kako bilo, Malik je svojim filmskim i filozofskim genijem pokazao da večna pitanja itekako mogu poslužiti kao nosilac jedne dubokoemotivne porodične drame o (tragičnom) odrastanju i o takvoj složenoj kreaturi prirode kakav je čovek.
Podeli na:
