Izvor: Filmske radosti
Autor: Jovan Pavlović
Režija: Takashi Miike
Originalni naslov: „Jûsan-nin no shikaku” („13 Assassins”)
Godina: 2010
Trajanje: 141 min
Uloge: Kôji Yakusho, Takayuki Yamada, Yûsuke Iseya
Tradicionalno društvo stabilnost duguje strogom hijerarhijskom ustrojstvu. Ispod vrha oličenog u božanskom gospodaru nalazi se sveštenička kasta. Ratnici brane vrh socijane piramide. U feudalnom Japanu to su samuraji. Dobri Car podanicima garantuje blagostanje. Šta se dešava kada vladar više nije predstavnik kosmosa, već haosa ?
Japanska tradicija uči da nema preče dužnosti i veće časti od službe nadređenom. Nailazimo i na zaveštanje da nema većeg greha od poslušnosti zlom gospodaru. Nedoumica ne postoji dok Šogunova vlast rezultuje opštim dobrom. Kad se vladar pretvori u tiranina, pred samurajem je moralna dilema. Da li ga vladavina terora oslobađa lojalnosti poretku ? U čijoj je službi moć samuraja da mačem sudi i oduzima život ? Ko ima pravo da zahteva njegovu poslušnost ? Moćni nasilnik ili potlačene žrtve ? U prelomnom istorijskom momentu svako za sebe i u sebi pronalazi Put. Različiti Putevi oblikuju drugačije sudbine.
Kontoverzni japanski režiser Takashi Miike na ovoj dilemi gradi grandioznu filmsku priču.
Miike je dobro poznat kao tvorac kultnih ostvarenja koja gledaoca nemilosrdno izlažu morbidnim detaljima različitih perverzija modernog Japana. Onima koji uživaju u takvim ostvarenjima, Miikeovo režisersko umeće ostaje duboko urezano ispod kože poput tetovaže, iako ga gledalac najčešće nije svestan usled opčinjenosti drugim predmetima koji se pred našim očima uvlače pod kožu aktera na filmskom platnu, poput igli, žileta ili pirsinga.
U bogatom opusu koji ponekad obuhvata i desetak filmova godišnje, Miike se nije bavio feudalnim Japanom. Ipak, njegov pečat i ovde ostaje prepoznatljiv, iako pored promene razdoblja „Trinaest ubica“ predstavlja i uočljivu promenu u pristupu temi. Film je rimejk istoimenog ostvarenja iz 1963, kao i svojevrstan omaž neizbežnom Kurosavi i njegovom briljantnom naslovu „Sedam samuraja“. Ne plašeći se da u pojedinim scenama citira uzore, Miike se ne boji ni da koriguje, izmeni ili dopuni originalnu ideju. Rezultat je moderna verzija tradicionalne priče koja ostaje verna korenima, a primenom savremenih tehnika dobija dublje, ali ne i drugačije tumačenje, od čega pati većina neuspelih adaptacija.
„Trinaest ubica“ obiluje detaljima tipičnim za prethodno stvaralaštvo režisera. Beskompromisno predstavljanje sadističkog uživanja u tuđem bolu je neizostavno. Ovde ipak sve dobija svoju ulogu pa i opravdanje u tkanju priče.
Godina je 1844. u feudalnom Japanu. Šogun na vlasti usvaja sina. Ispostavlja se da naslednik koji nije iz zakonite veze, nije ni zdravih moralnih načela. Lord Naritsugu se naslađuje patnjom podređenih. Na njegovom Putu niču zlodela, a režiser se ne ustručava da ih detaljno prikaže, naprotiv. Efikasnim šokiranjem publike, Miike ne prestaje da iznenađuje inventivnošću u osmišljavanju načina da se oslika uživanje u zločinu. Ženska figura prethodno podvrgnuta teroru je ogoljena pred ogorčenim samurajima, kako bi pokazala svoje truplo bez udova. Mladi Lord Naritsugu nije dobri vladar kakvog Japan očekuje.
Majstor Shinzaemon suočen sa mogućnošću pogubnog istorijskog zaokreta ponovo se aktivira kao samuraj. U tajnosti oko sebe okuplja brojem neznatnu, ali odlučnošću, vrlinom i veštinom bogatu grupu ratnika koja postaje poznata kao „Trinaest ubica“. Njihov jedini zadatak je uklanjanje Šogunovog usvojenog naslednika.
Samuraj Hanbei prati Put poslušnosti gospodaru kojem se zakleo na vernost. Njegova odanost je bezuslovna i dovodi ga u sudbinski sukob sa „ubicama“. Karakterizacija likova je urađena znalački, tako da je deo naših simpatija i na strani majstora koji brani zlikovca. Ono što pleni kod režisera kao što je Miike, je činjenica da ni Lord Naritsugu nije bez izvesne privlačnosti. Magija njegovog lika sastoji se u odlučnosti kojom bezrezervno prati Put Haosa. Zgrožen nad učmalošću mirne koegzistencije, Naritsugu pokreće sudbonosne mehanizme koji će poljuljati poredak stvari i svačiji lik staviti pred izbor, učvršćujući ih tako u onome što je suštinsko.
Središnja trećina filma je predah između postavljanja zapleta i konačnog obračuna, opet netipičan za Miikea po izvornoj lepoti kadrova planinskih pejzaža kojima se kreću odabrani samuraji. Odmor između dva orgijastička izliva nasilja ispunjen je komičnim scenama i međusobnom konverzacijom koja grupu raznolikih likova pretvara u jedinstven organizam sa zajedničkom sudbinom.
Veliko finale je konačni obračun između predstavnika kosmičke pravde i uniformisanih odreda deformisanog poretka. Iako znamo na čijoj je strani sudbinska predodređenost pobede, veličanstvenost scena, majstorstvo kamere i raskoš masovnih okršaja oduzimaju dah i gledaoca drže u stanju neizvesnosti punih 45 minuta !
Tek je sa „Trinaest ubica“ Takashi Miike na Međunarodnom Festivalu u Torontu priznat kao jedan od najuticajnijih režisera današnjice. Zasluženo.
https://www.youtube.com/watch?v=NgPC74-Tde8
Podeli na:
