Robin Hud

Robin Hood (Ridley Scott, 2010)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Brajan Helgeland
Fotografija: Džon Metison
Uloge: Rasel Krou, Kejt Blanšet, Maks Fon Sidou, Mark Strong, Oskar Isak
Mitovi i legende su svuda oko nas. Neke svakodnevno ispredamo (one lične, kroz koje pokušavamo da se predstavimo u boljem svetlu i nametnemo među ljudima), neke su lične samo za nas, neke porodične, neke lokalne. Ipak, poneka od tih ulepšanih priča dobije i malo globalniji zamah, da se tako izrazim. Postoje legende, tek ovlaš zasnovane na istorijskim činjenicama, koje su nadahnule generacije i generacije ljudskih naraštaja, dobijajući težinu pop-kulture (ili čak i one bez ovog prefiksa), koje su zaista kreirale istoriju ne samo jednog naroda, već posredno i čitavog čovečanstva. U njima postoje odnosi ljudskih psihologija koji imaju gotovo kosmičku preciznost, podela na crno-belu osnovu gde portreti jasno streme ka dobrom i ka lošem podela koja, sa druge strane, stalno magli realnu percepciju. Mada, ako već treba da biram, radije ću uzeti ono što nam one nude, jer sve mora da počne na nekoj osnovi da se gradi.

Potpuno propavši u istorijski pogrešnom krstaškom pohodu, čijim je besmislom doveo zemlju gotovo do prosjačkog štapa, engleski kralj Ričard se vraća u domovinu. Na tom putu stoji par francuskih zamkova, koje on, kao pravi vladar, prosto ne može da zaobiđe, a da ne opljačka i zapali. U jednom takvom piru, biva smrtno pogođen i ubijen. Ser Robert Loksli, njegov bliski prijatelj, sa grupom velikaša, noseći krunu njegovom bratu Džonu, biva napadnut i ubijen u zasedi. Pred kraj ove svetkovine nailazi Robert Longstraajd sa svojom družinom, grupom strelaca i boraca koja je pratila kralja u pohodu ali se nesrećnim okolnostima našla u njegovoj nemilosti i upravo je pokušavala da se udalji što dalje od kraljevog kampa. Rasteravši pljačkaše, dolaze do Roberta Lokslija, koji je na izdisaju, koji ih zaklinje da krunu odnesu vladaru, a njegov mač ocu, sa kojim se posvađao pre polaska na pohod. Robert Longstraajd preuzima zakletvu i sasvim slučajno je zapečati krvlju. Od tog momenta, stvari se okreću naglavačke. Da li je u pitanju magija krvi ili se neke stvari jednostavno bude u čoveku jer više ne mogu da izdrže potiskivanje?

Ser Ridli se ponovo vraća onome po čemu će verovatno ostati najzapamćeniji u istoriji filma – istorijskim epovima. Ovoga puta, društvo (u kreativnom smislu) mu pravi Brajan Helgeland (inače tvorac filma „A Knight’s Tale“). Utisak je da nije mogao bolje da prođe ni sa kastingom – Krou, Blanšetova, Stari Maks, Viliam Hurt, negativac Mark Strong (čovek je čitavu karijeru izgradio upravo na ovakvim likovima, trenutno je omiljeni negativac u Holivudu, a još i neverovatno liči na Endija Garsiju). Autori vešto prave legendu o legendi – kombinjući istorijske činjenice približno istog datuma ne bi li potkrepili sopstvenu fikciju, davajući gledaocima nove priče o kojima će se još pričati. Ovo je još jedan sastojak više koji gledaoca treba da privuče da odgleda ovaj film. Možda i onaj najjači argument koji mogu da pronađem u prilog ovom filmu. Ovo je avanturistička priča, koja je, za razliku od većine koje danas gledamo, zaista priča i stoga i zanimljiva za gledanje. Nema opterećujuće sub-radnje, alegorije, simbolike, u pitanju je jedna linearna, pravolinijska priča koja isključivo polaže na sopstvenu težinu.

Ipak, pored svih navedenih sastojaka, postoje dve stvari na koje u ekipi izgleda nisu računali. Robin Hud je toliko uvrežena legenda, da će čak i ovako ispomerana (mada bi bolji izraz bio uvertira za Robina Huda) jako teško probuditi adrenalinsku reakciju kod gledališta, obzirom da svi znaju šta sledi u daljoj priči (a upravo ovo je veoma bitan element istorijskih epova). Otuda je teško založiti se za same likove (izuzev za njihovu ljubavnu komponentu, koju su Blanšetova i Krou dobro dočarali), a dodatak (u negativnom smislu) je i dojahivanje Lejdi Merion u bitku – posve je apsurdno i stvara nepotrebnu konfuziju. Druga je ta da autor nije napravio (utisak da se nije ni potrudio) iskorak ni u jednoj sekvenci u odnosu na prethodne epove koje je snimio„Gladiator“ i „Heavens Gate“. Mada je tematika bitno različita, način snimanja je istovetan – otvarajuća bitka, ideja koja vezuje celu priču – ljubav (obično u nemogućim okolnostima i maksimalno otežanim uslovima), izdizanje iznad okolnosti – nadahnuti govori, poslednja, velika bitka – neutralan kraj. Dakle, forsiraj ideju do izumiranja i pogibelji (a to se nije desilo ni posle ovog filma, jer priča je ipak jača od okolnosti, iako ja kao gledalac imam neverovatan osećaj već viđenog).

Sam film možda nije „a must see“, ali je kvalitetan iskorak bioskopskog repertoara, a u isto vreme i vrlo gledljivo ostvarenje (zato i zaslužuje preporuku i šansu).