Roker

Rocker (Marian Krišan, 2012)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zorka Obrenić

Režija: Marian Krišan
Scenario: Marian Krišan
Uloge: Dan Kjorean, Alin State
Direktor fotografije: Tudor Mirčea
Proizvodnja: Rumunija-Francuska-Nemačka, 2012.

Danas je gotovo nemoguće zamisliti filmsku smotru u čijem programu nisu zastupljeni predstavnici verovatno najvibrantnije evropske kinematografije u protekloj deceniji, te je i ovogodišnje izdanje festivala goEast u Visbadenu predstavilo publici dva nova filma rumunske produkcije: Rocker Mariana Krišana i Domestic Adriana Sitarua (oba nastala u koprodukciji sa Nemačkom, dok je u proizvodnju Rockera uključena i Francuska).

Drugi igrani film Mariana Krišana verovatno neće biti prepoznat kao tipičan reprezent rumunskog novog talasa, a da sam autor nema naročite pretenzije da bude svrstan u kanon novog rumunskog filma moglo bi se naslutiti i iz toga da njegovi dosadašnji radovi nose internacionalno prepoznatljive nazive kojima nije potreban poseban prevod – Megatron (najbolji kratkometražni film u Kanu 2008) i Morgen (rumunski kandidat za Oskara 2012). To je slučaj i sa Rockerom u kom se Krišan trudi da dostigne određen stepen tematske univerzalnosti svođenjem na nenametljivu i nepretencioznu priču iz koje izostaje jedna od temeljnih ideja koje su proslavile njegove sunarodnike – da tzv. male teme reflektuju šire društvene okolnosti. U otklonu od pojedinih vrednosti savremene rumunske kinematografije krije se paradoks njegove autorske pozicije, budući da težnja ka stvaranju univerzalnije priče u ovom slučaju okončava u zamci hermetičnosti i pritom razotkriva mnogo veći odnos zavisnosti i parazitske uronjenosti u nimbus koji obavija opuse Munđiua, Puiua i dr.

Ova ironija, u izvesnom smislu, odgovara i fabuli Rockera u čijem je središtu teskobna simbioza brižnog oca i sina narkomana koji, između ostalog, dele strast prema rok muzici. Dan Kjorean, nagrađen na goEast-u za najbolju ulogu, igra Viktora, sredovečnog rokera zaglavljenog između razumevanja za način života koji vodi njegov sin Florin (Alin State), frontmen pank benda, i pokušaja da ga izvuče iz problema heroinske zavisnosti.

Jednu potresnu premisu autor razrađuje unoseći mnogo oporosti koja uz karakterizaciju izgrađenu na motivu ocvalog rokera-gubitnika više izaziva nelagodu, nego uobičajenu empatiju. Saosećanje remeti i nedovoljno artikulisana polemika sa stilskim karakteristikama rumunskog novog talasa koja mestimično prodire u samu naraciju i kulminira u sceni snimanja promo spota Florinovog benda, kroz direktnu referencu na upotrebu dugih kadrova u tim filmovima.

Rocker odlikuje dramaturgija svedenog intenziteta zamišljena prevashodno kao studija karaktera koja prati pretapanje infantilnih rokerskih opsesija sa jednostavnom željom za porodičnim jedinstvom.
Viktor konstantno balansira između pozicija vernog fana i zabrinutog roditelja, te je i način na koji snima nastupe sinovljevog benda bizarna kombinacija beleženja porodičnih uspomena i amaterskih koncertnih snimaka.

Kamerom Tudora Mirčee gledalac je prikovan za Viktorova nastojanja da ostvari porodični sklad i to na nekoliko frontova (pronalazeći samo privremeno surogat u odnosu sa samohranom majkom jednog dečaka) i uznemirujuće repetitivne prizore uzaludnih pokušaja da dođe do novca za Florina koji krizira. Pretežno statična kamera odaje promišljen mizanscen i pažljivu rediteljsku manipulaciju prostorom kojom se naglašava bezizlaznost situacije pomalo i ironijski intonirana čestim prizorima otvorenih vrata i štokova koji vizuelno presecaju kadrove. Krišan je posebno posvećen eksteriorizaciji unutrašnje teskobe junaka i stvaranju atmosfere skučenosti i klaustrofobije i taj model uspeva da primeni i u scenama u eksterijeru, poput onih u kojima Viktor, nakon što je Florin prodao njegov auto, peške prelazi dug put do posla – gde i naizgled širok i bezgraničan prostor, slikan u totalu, postaje upadljivo oivičen šumom, žičanom ogradom itd. Autorsko poigravanje motivom prostora je uočljivo i u odabiru Viktorove profesije – on je geodetski tehničar. Međutim, na širem planu ostaje neiskorišćen prostorni kontekst radnje koja je smeštena u pogranični gradić Oradea. Reditelj daje šturi uvid u opštu atmosferu života u provinciji, a gotovo jednako je uzdržan u predstavljanju pankerskog miljea, ostavljajući gledaoca da o rumunskoj pank sceni izvodi zaključke na osnovu intrigantnih, ali škrtih nagoveštaja.
Kroz film možda i malo konfuzno provejavaju različiti rok podžanrovi – od autentičnog zvuka koji predstavlja Florinov bend, preko spleta muzičkih uticaja na osnovu kojih se pravi nekakva demarkaciona linija koja bi trebalo da razdvoji generacijske preference. U smislu slikanja generacijskog sukoba koje se očituje i na tom planu, ostaje upečatljiva scena u kojoj Florin divlja pred svojim ocem i ponavlja tekst pesme grupe Rage Against the Machine. Međutim, činjenica da taj momenat bunta izaziva apstinencijalna kriza stvara osećaj nelagode.

Premda nije najdosledniji u svom odnosu prema novom rumunskom filmu, jer ne nudi nova stilska rešenja i u velikoj meri se služi filmskim jezikom na način već viđen u radovima njegovih kolega savremenika, Krišan pokazuje izvesnu doslednost u slikanju opore atmosfere intimnog beznađa, pa tako ironično i zaokružuje priču prizorom u kome Viktor zauzima mesto bubnjara na nastupu Florinovog benda, kadrom čija kompozicija vrši dekapitaciju Florina i istiskuje njegov lik ne bi li ustupila mesto ispunjenju momačkih snova njegovog oca.