Samo bog prasta

Samo Bog prašta

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Samo bog prasta
Režija: Nicolas Winding Refn
Scenario: Nicolas Winding Refn
Muzika: Cliff Martinez
Fotografija: Larry Smith
Uloge: Ryan Gosling, Kristin Scott Thomas, Vithaya Pansringarm, Ratha Phongam, Tom Burke.

Još jedna noćna mora, iz koje se ustaje obliven znojem. Lampioni još uvek svetle, bacajući jarke boje istočnjačkog neona kroz vlagu noći. Negde na istoku, gde zdravorazumska, materijalna, zapadna filosofija potpuno gubi realne obrise, gde nema Bogova, samo razlivene misli, gde prestaje da bude važno ko je ko- kome, čiji znoj se raspršuje nad telom, nad pohotnim pogledom bademastih kosih očiju i gde banalizacija kiča ima potpuno drugi smisao, ma koje čulo da tako razara i pripija u svoja nedra, apsorbujući sve pore jednog stranca. I više nije važno šta osećaj obaveze kaže, koje emocije pokušava da sačuva, trunke ljudskosti se raspršuju u bolu svih gubitaka, svakog prilagodjavanja, razmazuju po mirisu zore na koži. Plemenita borba još uvek postoji? Ili su borilačke veštine i njihovi hramovi samo još jedno mesto koje opijum iskrivljuje u sadašnjosti, rugajući se svakom pokušaju otimanja…

Džulijan ima oko da prepozna dobrog borca. Zato i drži klub borilačkih veština u Bangkoku. Naravno, klub je samo paravan koji njegovom bratu pomaže da rastura drogu, potpuno neprofitabilno mesto, kojom Bili i njihova majka, Kristal, udovoljavaju nerazumevanju istinskih Džulijanovih životnih motiva. Kada jedne noći Bili potpuno pijan i pomućene svesti, lutajući Bankoškim ulicama, odluči da plati mladu prostitutku i iskasapi je bez pravog povoda, u odmazdi biva svirepo ubijen od njenog oca. Sve to podrži i nadgleda hladnokrvni poručnik tajlandske policije, Čang, zahtevajući udaranjem na moral jadnog čoveka da to uradi na što svirepiji način. Ova činjenica stavalja Kristal u poziciju da od Džulijana zatraži nešto što je u prošlosti već radila (i tako mu napravila veliki problem sa zakonom, ali karakterizaciju blisku ludilu) i što samog Džulijana poziva na akt izvanredne odanosti- da se obračuna sa ubicom i pokroviteljem ubice njegovog brata. Ipak, on odlučuje da ubicu pusti, zato što ne može da razume i opravda Bilijevo ponašanje, a pokušaji i Kristal i njega da se obračunaju sa Čangom završavaju u pepelu. Negde u svemu tome polako ispliva porodična tajna, ona da izmedju Kristal i Džulijana postoji ogroman jaz i neoprostiva mržnja…

Mada sva magija Refnovog prethodnog ostvarenja „Drive” izgleda kao da je tu- Gosling, triler i sineastički spor pristup režiji, uz dosta mračnih momenata (pre svega u domenu svetla), upravo to je i glavna stranputica- većina gledalačkog auditorijuma očekuje istu predstavu, samo sa dubljim motivima i realizacijama, dodatno pomeranje granica. Odmah treba naglasiti da je taj prilaz Only God Forgives potpuno pogrešan. Iako sve navedeno jeste tačno, put kojim se ovo ostvarenje kreće (u suštinskoj tematici priče) je potpuno drugačiji. Autor bira da, mada prepoznatljivim stilom, koji je prepun sporih sekvanci i preciznih, razgovetnih kadrova (pomoć koju donosi direktor fotografije Kjubrikovog Eyes Wide Shut) Larry Smith) zaroni u hladan svet Bankoške noći i podzemlja, uverljivo prikazane kroz unikatan mizanscen i okolnosti oko same priče. Atmosfera koju Refn kreira donekle može podsećati na „Linčovsku”, ali je taj začin ispravno iskorišćen. Film obiluje scenama koje oduzimaju dah, u mnogome i zato što glumačka ekipa donosi izuzetno zanimljive likove (Gosling ima dobar osećaj za Refnovu viziju anti-junaka, koji ne priča mnogo već subverzivno, igrajući partiju psihološkog šaha sa situacijom, a Tomasova opravdava reputaciju dive, pleneći u scenama koje sa lakoćom savija oko sopstvene harizme), uverljive pre svega svojom pojavom. Poznajući rad reditelja na njegovim prethodnim filmovima, čini se nimalo slučajno. Dakle, sa tehničke strane, potpuno bi bilo pogrešno zameriti nešto filmu. Čak i ubedjenje autora.

Ipak, ono gde film ne treba pohvaliti spada u domen same dramaturgije. Refn spada u autore koji pomeraju granice filma ne samo vizuelno, fotografijama i scenama, već i pokušajem da senzacionira. Naravno, Kan je pravo mesto za tako nešto, Festival sa Azurne obale uvek vapi za pomeranjem granica u tom smislu. Zato gromoglasni odjek ovog ostvarenja ne treba da čudi. Pogotovu ako mu na težini daje već pominjani film Drive istog autora, koji nosi zamah jednog Taxi Drivera (naravno, na prilično modernizovan način). No, ono što bode oči su svakako poslednje dve scene. Istina je da bez njih film može da dostigne težinu tek dobrog trilera, ali nikako remek-dela. Čini se da je i sam autor svestan ove činjenice, posegao za prilično radikalnim rezom na dramaturgiji, koja briše svaku logiku priče, prekida njene niti i ostavlja pitnja koja nisu zdrava za sam film. Pre svega, da li u okrutnosti poručnika Čanga zaista treba nazirati Božje ruke i odlike? Ili je postojanje ovog čoveka tek antipod postojanju Boga, ono što ga negira kao entitet stvarnosti? Da li Džulijanov animozitet prema majci, iako je on pun poštovanja za samu instituciju majke, bez obzira kakva je ona zaista i kako ga tretira, zaslužuje surovu kaznu na kraju? Pogotovu ako on jedini zaista ima prave moralne dileme i kritiku života koju ovo ostvarenje slika.

Jasno je da, bilo kakvu interpretaciju da gledalac želi da razvije, ovaj film ima odjek, pomera. Svakako ne ostavlja ravnodušnim. I to ne samo sirovošću ili vizuelnim utiskom. Svejedno, pokušaj preterane dramatizacije i senzacionalizacije škodi ovom Refnovom ostvarenju. Triler je triler, on ima svoje šeme i skice i treba ih poštovati. Ispadanje u polje drame nije donelo dobrog, kao što to prečesto biva. Zaključak da film treba pogledati je ipak na mestu. Na kraju, koji film vas je poslednji zaista pomerio, pa makar i iz pogrešnih razloga?