Samsara

Samsara (Ron Fricke, 2011)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Jovan Pavlović

Trajanje: 102 min
Muzika: Michael Stearns, Lisa Gerrard, Marcello De Francisci

Ponovnom saradnjom, 20 godina nakon filma „Baraka“, Režiser Ron Fricke i producent Mark Magidson realizuju još jednu globalnu vizuelnu epopeju. „Samsara“ je rezultat petogodišnjeg snimanja na terenu, u 25 država, na pet kontinenata. Novo grafičko svedočanstvo nakon dve decenije potvrđuje stabilnu stvaralačku orijentaciju režisera koji se kao kinematograf kalio u kultnoj „Qatsi“ triologiji, ali nam oslikava i znatno izmenjeno planetarno lice nakon neznatnog vremenskog perioda.

Reč samsara je poreklom iz sanskrita i ima značenje „zajednički tok“. Najčešća asocijacija vezana za samsaru je točak života, večiti krug rađanja, umiranja i ponovnog rađanja. U pitanju je kružni tok, životni vrtlog, ali je akcenat na onom „zajednički“, u kojem je sve ispreplitano, povezano i uslovljeno. Ispunivši jedan od večitih snova, čovek je napokon tehnički sposoban da sve na Zemlji vidi, snimi i prikaže. Od svevidećeg oka nije pošteđena ni unutrašnja biološka struktura ljudska. Šta je to što je čovek uspeo da vidi nakon što je jednom postao sposoban da na ovaj način gleda? „Samsara“ daje deo odgovora.

Postavljajući se u perspektivu iznad tumačenja, iznad civilizacije, iznad večitog životnog kruga, Fricke ne pokušava da bude „objektivan“, jer takvo nešto nije moguće. Moguće je, ipak, obuhvatiti objektivom kao aktivnog učesnika u zajedničkoj sudbini, kako čoveka tako i živu i neživu prirodu. Podjednaka pažnja je poklonjena, kako kulturi, tako i divljini, kako civilizaciji, tako i prirodi. I ponovo, ne možemo da se otmemo utisku da je simpatija kamere uvek više uz kamen, pesak i vodu, nego uz mašinu, beton ili naftu. Pustinjske scene, scene zvezdanog neba ili koralnih ostrva su, bez preterivanja, među najpoetičnijim snimcima prirode na filmskoj traci. Neverovatni prizori zabeleženi na neverovatan način verovatno će vas prvi put zateći nespremne da prigrlite toliku lepotu.

Podjednako nespremne će vas zateći i činjenica da veliki deo čovečanstva ne živi na način na koji vi trošite samo vama podareno vreme u ovom neponovljivom svetu. Naklonost ka religiji kao načinu da se život ne samo tumači, već i živi, Fricke ne krije. Religiozni obredi, molitva i meditacija dobijaju značajan prostor. Negde na početku „Samsare“ prisustvujemo jedinstvenom događaju u kojem tibetanski monasi od peska u boji krajnje pedantno, precizno i strpljivo grade prelepu kružnu mantra-sliku, kako bi pri kraju filma bili svedoci i njenog unapred planiranog brisanja. Točak koji gradi je i točak koji ruši.

Naizmenično sa prirodnim pejzažima, ređaju se i lični, intimni, portreti i pejzaži lica, izraza, grimasa. Bez žurbe, pažljivo i detaljno snimljena je svaka ljudska akcija, bilo da slavi postojanje ili ga uništava. Izdvojen je prostor i za tradicionalne plesačice sa Balija koje na početku filma neverovatnom uigranošću oživljavaju svoje božanstvo sa bezbroj ruku, kao i za performans u kojem umetnik (Olivier De Sagazan) za kancelarijskim stolom, od gline, boje i vune na svom licu vaja hororistične maske. Božansko lice nerazvijenog i demonsko lice razvijenog društva.

Iako kameri nikada nije zamorno da strpljivo na jedinstvenom licu prati i najmanji treptaj, možda i samo nagoveštaj transformacije, zanimljivo je primetiti sasvim drugačiji tretman prelaskom na scene masovnog, robotizovanog, repetativnog života. Isprazne, svakodnevno ponavljane, dirigovane pokrete režiser ubrzava. Pogledom odozgo na prostore gde stotine ljudi ponavlja istu radnju, bilo da uvežbava udarac u golfu ili se skija noću na veštačkom snegu ili sedi za svojim računarom u ogromnim modernim građevinama, Fricke uspešno prikazuje užurbani život na traci najmodernijih država sveta.

Na sličan način su tretirani i ljudi i njihovo okruženje upakovano u proizvod. Na traci su i puške i krave i seksualna pomagala. Jedna od najupečatljivijih scena je šetnja kroz potpuno automatizovano fabričko postrojenje za masovnu „preradu“ svinja u proizvode od mesa. Više pažnje Fricke poklanja zapanjujućoj urbanoj arhitekturi i enterijerima, nego samim ljudima. Ipak uz neverovatno bogate gradske, tu su i neverovatno siromašni prigradski pejzaži. I otpad, dokle pogled seže. A u otpadu, opet ljudi.

Kako shvatiti poziv na gledanje preko sat i po „nasumično“ izabranih filmskih zapisa ? Da li smo pozvani da zajedno budemo pasivni svedoci savršeno uobličenog vizuelnog dokumenta, ili nam se pruža mogućnost da aktivnim učešćem od fragmenata sastavimo sopstveni kolaž sa originalnim tumačenjem? Treba li uopšte išta tumačiti, ukoliko se i sam snimatelj uzdržao od komentara? Ili je svaki komentar suvišan?

Šta nam se, dakle, nudi: uživanje, meditacija ili preispitivanje ?

Kreator je očigledno i sam opčinjen prikazanim. Pored fantastičnog umeća snimanja i režiranja, jedini komentar koji Fricke sebi dopušta je prateća muzika. A muzički deo doživljaja je maestralno ukomponovan u globalnu sagu. Muzika je zajednička potka koja se provlači kroz različite vizualne fragmente i na još jedan način podvlači ono „zajednički“ u samsari.

„Samsara“ slikovito prikazuje šta je čovek sa sobom i svojim okruženjem činio u prošlosti i šta još uvek čini danas. Daje li nam to nagoveštaj šta će tek činiti?