Stid

Shame (Steve McQueen, 2011)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Abi Morgan, Steve McQueen
Fotografija: Sean Bobbitt
Muzika: Harry Escott
Uloge: Michael Fassbender, Carey Mulligan, James Badge Dale, Nicole Beharie

Udahni duboko. I ustani. Još jedan dan, jesenji, kiseo, nesavršen. To ni poslovni uspeh, niti zavodljiv osmeh, neće promeniti. Zato ne pijem, zato se ne drogiram, zato nemam suvišnih stvari. Zato sam dendi. Nekako nepristupačan, a opet zgodan i mističan. Imam li čega da se stidim? Imamo li svi mi, koji pokušavamo da rešimo probleme i hodamo uzdignutog čela (bar kad nas vide), mi koji umemo da budemo neprimetno savršeni u momentu koji živimo, razloga da se stidimo? Ili samo uzimamo plodove sivila koje raste oko nas. Sebični? Nemarni? Zašto bi neko razmišljao o tome. Jer dela čine više od reči. Jer nema utehe. Neću je pružiti. I ne stidim se. I stidim se. Ponovo metro, ponovo velike staklene ploče, privatnost kancelarije. Još jedan uspeh. Koliko će me nahraniti? Dokle?

Brendon, japi u tridesetim, ne dopušta ni jednoj sitnici da iskoči iz koloseka. Trud koji ulaže čini ga pomalo distanciranim, ali prihvatljivo je što svoj posao odlično obavlja. Njegov život je kao belilo i minimalizam njegovog stana- gotovo savršen. Bar dok je poklopac laptopa spušten. A onda se pojavljuje Sisi, njegova sestra. I sav mir, sav red odlazi dodjavola, zahvaljujmući ovoj setnoj ženi, slaboj i sklonoj prepuštanju pogrešnim stvarima. Brendon pokušava da održi krajeve svog života zajedno, grčevito, sve dok ona konačno (a sasvim slučajno) ne uleti u kupatilo dok on grozničavo masturbira. Ostaje li samo jesenja kiša stvar koja može da spere neke stvari?

Kada govorimo o jednom od filmova koji su podigli prašinu u relativno skorijoj budućnosti, teško bi bilo preskočiti ovo ostvarenje. Ne samo zato što je rangiran kako jeste (a to je prilično jaka cenzura za godine gledalaca koji ga mogu poslmatrati u bioskopu ili iznajmiti u videoteci), koliko zbog mogućnosti da pomera stvari iz standardnog, krivudavog toka i ustajalosti modernog doba, samim tim i svetske kinematografije. Ali nije šokantnost nešto čime pokušava da komunicira sa gledalištem i podigne prašinu. Iznenadjenje svakom ko pokuša da se s ovim ostvarenjem uhvati u koštac biće, pre svega, pokušaj da se suštinski prodre u psihologiju, u bol. Svi mi funkcionišemo po principu zavisnosti, takodje lelujamo od dobrih ka lošim danima i izdanjima i nazad. Pokušaj vezivanja za šokantnost agonije neće približiti neke stvari, uprkos ovoj činjenici. Neće ih učiniti rešivim. Treba poštovati činjenicu da autor ovde pokušava upravo da reši taj problem- ličnost, okolnosti i momentum, uprkos onome što ga toliko vuče iznutra. Neko bi rekao, čista jungovska psihologija, a izgleda da bi bio u pravu. Već sam pokušaj vredan respekta.

Daljim ulaskom u priču, iznenadjenje je još veće. Pre svega, majstorstvo reditelja, koji vrlo efikasno zanatski rešava problematiku kojom se bavi, ne praveći, pri tom, suvišne rezove i kadrove. Stil dovoljno brz da bude moderan, a spor da bude melanholičan i unikatan (blizak ljudima koji umeju da cene pravi artistički utisak), a postojan. Prava (filmska) poezija! Doduše, nepravedno bi bilo ne reći da bi sve to bilo gotovo nemoguće da glavnu rolu ne uzima Michael Fassbender. Dobar osećaj za lik, kombinovan sa harizmatičnom pojavom i uverljivom glumom čini da se gledalac lako identifikuje sa postojanjem Brendona, da ga može osetiti kao stvarnog. Materijal koji će ovog engleskog glumca još više gurnuti u orbitu i učini ga još traženijim. Verovatno mu i doneti magično priznanje- ono dramskog glumca.

Postoji li zaista stid, ili samo sumnja. Pokušaji da se ostane dosledan, čak i kad problem prevazilazi ono što možemo uraditi? To je život i svako od nas nosi zbirku tamnih osobina u svom rancu i sve je manje zajednici važno kakve su te osobine, ako navrtanj i kalup po kojem se možemo utaknuti radi svoj posao tako da se o njemu ne mora mnogo razmišljati, niti se mora kalabrisati. Koliko je to zaista razarajuće? Pokušati da ovim filmom objasnimo sve uzroke realnosti u kojoj smo zaglavljeni bilo bi neodgovarajuće. Sama tema nema potencijal da se bavi objašnjavanjem vanvremenskih istina, ali to i nije stvar koju u njoj treba tražiti. Ipak, poreći originalnost, kako teme, tako i unikatnost izvodjenja, Shamea, bilo bi jednako nepravedno. Ovo je film o zavisnosti i borbi sa njom. Samo bez pompe, bez šokantnosti, kakvim se mogu okarakterisati neka prethodna dela koja imaju sličnu tematiku (ma koliko bila kvalitetna). Opet, autor ne zalazi u pretencioznost i nadobudnost, već ostaje dosledan i na zemlji. Redak kvalitet, koji oslikava talenat u pravom smislu te reči. Treba očekivati sledeća ostvarenja Steve McQuenna. Sa nestrpljenjem.