Dragan Nikolić u filmu - Mlad i zdrav kao Ruža

„Slepa praksa” u Srpskom filmu

Izvor: Filmske radosti | Balkan magazin
25/02/2010

2006-te, posle tridesetpet godina, koliko je čamio u bunkeru, publici FEST-a prikazan je, danas već kultni film, Mlad i zdrav kao ruža, Jovana Joce Jovanovića. Anticipacija budućnosti u liku kriminalca koga vrbuje Državna bezbednost, a koga tumači Dragan Nikolić, svedena je na kraju filma u rečenicu: „Nadam se da ćemo se ponovo sresti. Ja sam vaša budućnost“.

Trebalo je nekoliko decenija da nam se ta budućnost i dogodi u vremenu koje odlikuju kriminal, korupcija i nasilje. Podsećamo, inače, Jovan Joca Jovanović je potpisnik i filmova kao što su: Revolucija koja teče, Kosovo, Masoni vladaju svetom, Kol 15 Gap, Pejzaži u magli, Narkomani. Aktuelnost ovih filmova stiže i do današnjih dana kao i svežina misli Jovana Joce Jovanovića koji je gost Filmorame i rubrike Krupni plan, Radio Beograda 2. (najava voditeljke Marine Djurašković).

M. Đurašković: Ono što mene zanima, pre svega, to je da ste vi – kao filmski autor i scenarista i reditelj i montažer i teoretičar filma – krajem šezdesetih, sedamdesetih godina, praktično anticipirali sve ono što će se dogoditi u srpskom društvu dve ili tri decenije kasnije. Sada izgleda malo čudno to Vaše okretanje ka onome što jeste koren čitave priče koju danas živimo, a to je uspostavljanje komunisitičkog sistema, mišljenja i titoizma, zapravo titoizma i te vrste ponašanja. Smatrala sam da ćete se Vi baviti onim što jeste posledica toga danas. Međutim, Vi se vraćate u prošlost.

J.Jovanović: U međuvremenu sam dosta konsultovao neke strane izvore o Jugoslaviji, srpske pisce i slovenačke, hrvatske i bosanske i američke, i tako dalje. Danas u Srbiji nikom nije razumljivo šta se to dešava. Srbi su jedini narod koji ni sada nema nacionalni program, niti je imao za vreme titioizma nacionalni program, jer kad nemate nacionalni program vi nemate smernicu. Da bi videli koji su mogući koncepti, mora da vidite u čemu je problem, zašto Srbi nemaju nacionalni program. A da bi to na neki način odgonetnuli, moramo da se vratimo u ne tako daleku prošlost. U poslednjih dvadeset godina puno sam putovao po Evropi. Ta fraza snobova i nekih salonskih intelektualaca, da su Srbi loš narod, nikakav narod, to nije tačno, sramota je da obrazovani ljudi govore o svom narodu tako. Svi narodi su isti: jedan zubarski tehničar ili jedan inženjer ili jedan prodavac ili jedan fudbaler je svugde isti, i u Evropi je svugde isti. Elita je ono što narodu daje neku specifičnost i jačinu. Ukoliko nemate sjajnu elitu, tu je problem, nije problem u narodu. A ta pseudoelita, koja praktično mrzi svoj narod, daje te vrste izjava o svom narodu: to nigde u svetu nemate. Po čemu su Srbi loš narod? Ta vrsta, samokritikovanja, mazohističkog samokažnjavanja, mazohističkog samoponižavanja, to nigde u svetu nema. Zašto ta elita neće da prizna da ona je bez kvaliteta i da taj svoj osećaj inferiornosti projektuje na narod? Tamo mora da se vide uzroci. Uzroci su jedino u tome da …

M. Đurašković … Dakle nemamo spoljnog neprijatelja, mi smo neprijatelji sami sebi. Hoćete to da kažete?

J.Jovanović: Ne, ne. Neprijatelj je ta pseudoelita, srpska pseudoelita, svih mogućih boja. Mi nemamo, praktično, elitu. Viziju budućnosti neke zemlje daje elita. Ako imate pseudoelitu, vi ste praktično izgubljeni. To je ono što je mene jako obeshrabrilo. Recimo, ja sam na neki način otpisao neke iz te moje generacije, neke beznadežne slučajeve, čak sam rekao da mi se ne javljaju na ulici.

Ali, saznao sam da ovaj moj film „Mlad i zdrav kao ruža“, koji je bio tridesetpetgodina zabranjen, taj film su izvukli iz zaborava mladi kritičari za koje nisam znao da uopšte postoje. Ja sam bio u Sloveniji i odjednom čujem da film treba da igra na FEST-u. Taj film, u stvari jedno proročanstvo o nekoj kriminalnoj sadašnjosti Srbije, pokazalo se da ima izuzetne vrline i da su ti mladi ljudi ipak bili eto … Ne ulazim u to što je moj film, nego to je sad jedan primer pametnih ljudi. Vidim da postoji sada jedna generacija mladih ljudi između tridesete i četrdesete, izuzetno inteligntnih, i ja se družim s njima. U Sloveniji predajem ljudima koji su između dvadesete i tridestpete godine, ovi su na neki način inteligentniji od svojih vršnjaka. Znači, Srbi su inteligentniji od tih slovenačkih vršnjaka, to mogu da Vam kažem… To su vrlo obrazovani mladi ljudi i baš istražujem te mlade ljude. Nažalost, petsto hiljada takvih ljudi je otišlo iz Srbije.

Znači, postoji nešto. Ja nisam nikakav rasista, mada u poslednje vreme proučavam takozvane rasne teorije. Ipak morate da znate da postoji kvalitet kvaliteta u rasama, i kod pasa i kod mačaka i kod ruža i kod jabuka i kod malina, pa i kod ljudi. I mislim da je sva nesreća srpskog naroda što Srbi jesu na neki način superioran narod. To pokazuju, ako uzmete teoriju evolucije, znaci u sportu. To da Srbija ima takve sportiste sada, u najrazličitijim sportovima, to Amerikanci ne mogu da objasne sem, da kažem, rasnom teorijom. Šta se dešava? U evoluciji imate ovakvu stvar: ako se jedna vrsta želi uništiti, ako neko ima neprijatelja koji hoće da ga uništi, onda se on ili uništi ili napravi nov genetski program. Ja mislim da se kod Srba desilo to. Napravio se nov genetski program. Po hitrosti mišljenja tih mladih ljudi, u različitim stvarima, u brzom kapiranju stvari, to je očigledno. Ta mlada generacija, to su neki novi, izuzetno civilizacijski kvalitetni Srbi.

M. Đurašković: Možda je to upravo onaj zakon samoodržanja koji se u ovom trenutku javlja. Može se na to gledati i na taj način. Da, ali, ovaj razgovor smo počeli o Vašem pogledu na ono što jeste srpski film danas. Imali ste priliku da vidite ono što jeste srpska produkcija. Kakvo je Vaše mišljenje? Da li mi danas imamo kinematografiju koja pripada ovom vremenu u kome živimo?

J.Jovanović: Ja sam radio filmove, ali sam se bavio i filmskom teorijom. U Sloveniji sam imao u proteklih trideset godina veliki broj predavanja, recimo mitologija američkog filma, poetika filma, sjaj i beda evropskog filma i tako dalje…

M.Đurašković: Da kažemo slušaocima, upravo Vam je u Sloveniji izašla knjiga Uvod u filmsko mišljenje. Knjiga je objavljena pre godinu-dve dana. Evo ima već treće izdanje, izuzetno je popularna. Sada se očekuje Uvod u filmsku dramaturgiju. Dakle, vratimo se srpskom filmu danas.

J. Jovanović: Problem je u Srbiji što o filmu ljudi razmišljaju zdravim razumom ili nekom gimnazijskom pameću, šta je film. Film je sredstvo za reprodukciju, tako govore ljudi koji predaju na Akademiji, neki filmski kritičari kažu – za snimanje literature, krajnje van ikakve teorije. Teorija je veoma slaba uopšte u istoriji srpskog filma, ja sam o tome dosta pisao i u Filmografu a imao sam svojevremeno dva velika ciklusa predavanja u SKC-u ’72. godine, Razvoj jugoslovenskog filmskog pisma i u Domu omladine, Preispitivanje jugoslovenskog filma. Istraživao sam istoriju jugoslovenskog filma. Danas nikog to ne zanima.

M. Đurašković: Ili ako ga zanima, zanima ga na pogrešan način..

J. Jovanović: Ne, nacionalni film se ne predaje na Akademiji, što je smešno da nemate istoriju srpskog filma. Tu je bilo sjajnih dela, evo Karađorđe, i S verom u Boga Mike Popovića, itd. I filmovi Žike Mitrovića. Jednostavno je izgubljen jedan pogled na film, i to je izgubljen šezdeseth godina. Ta velika mistifikacija takozvanog autorskog filma ili kasnije pogrešno nazvanog „Crni talas“, to je jedna velika zabluda. Srpski film pedesetih godina se konstituisao, pokušao je da bude industrijski, znate, da bi imali zdravu kinematografiju ona mora da bude industrijski organizovana, da ima odeljenja scenarista, i tako dalje, zna se već kako to funkcioniše, da imate reditelje profilirane za žanrove, da imate filmske zvezde profilirane za žanrove, kao što je bio Aca Gavrić, junak akcionih filmova… To je sve nestalo, dolaskom takozvanih autora koji su bili čisti diletanti. Jer pazite, niko od njih nema filmsko obrazovanje. Saša Petrović nema filmsko obrazovanje, Žika Pavlović nema filmsko obrazovanje, on je studirao primenjenu umetnost, ovaj je studirao istoriju, Makavejev je studirao psihologiju… To su amateri, amateri koje su doveli na film. Diletantizam je bio maskiran takozvanim eksperimentom, pri čemu su oni maniristički prenosili zapadne modele od Antonionija , Godara, i tako dalje… Hoću reći da film šezdesetih nije bio logičan razvoj srpskog filma iz pedesetih, razvoj žanra, nego je bilo jedno snobovsko, manirističko kopiranje stranih uzora. I tada su uništeni svi standardi koji su poznati. Praktično se film sveo na manufakturu.

M. Đurašković: Da li te posledice trpimo danas?

J. Jovanović: Apsolutno. Pre svega u dramaturgiji. Ti filmovi o kojima je reč bili su, recimo, kvalitetni u smislu da su lepo snimljeni, mi smo imali dobre snimatelje, Petkovića, Fanču, pa Pintera iz Zagreba, i tako dalje. Ali jedno je lepo snimljen film a drugo je film koji ima storry telling, koji ima razvoj filmske priče. Dramaturgija tih filmova je očajna. Drugo, i bitno: svi ti filmovi su neka vrsta zakasnelog neorealizma, naročito filmovi Žike Pavlovića. Neorealizam se pokazao vrlo neefikasan i u Italiji. Neorelaističko, šta to znači .. – Snimaj sad moj mladi reditelju, oni govore oni snimaju filmove koji liče na život, i tako dalje .. To je velika zabluda, filmska, to je elementarno nepoznavanje filmske fikcije. Umberto Eko, u knjizi koja je prevedena ovde, koga ja citiram i na osnovu koga držim predavanje, piše: „Film nije čudesno oživljavanje fizičke stvarnosti, film je sistem znakova koji se konstituiše repertoarom kodova i mrežom označitelja.“

To je semiologija filma. Tu semiologiju filma ja ne vidim među kritičarima, da razgovaraju u tom kategorijalnom aparatu. Ta kritika je takozvana kritika ukusa, ili je impresionistička kritika, to nije stručna kritika. Tako da, ja mislim da je srpski film, ne samo u jednom produkcijskom smislu reči, mislim da je veći, da je veliki problem u takozvanoj naraciji, da je to krajnje diletantski. To su takozvane hronike, to nisu filmske priče, one nemaju razvoj, nema motivisanosti junaka, to su hronike niza anegdotskih situacija koje liče na život. Ali to kad nešto liči na život, to nije umetnost. To se vrlo lako može teoretski dokazati.

Ono što je za mene još problematičnije – gledam filmove, i hrvatske i slovenačke i bosanske i svih mogućih kinematografija – Srbija je jedina kinematografija, verovatno u istoriji filma, čiji autori od devedesetih godina izbegavaju da prikažu na filmu srpsku dramu i tragediju ovog naroda. Ti filmovi su, što kaže jedan takozvani reditelj ovde, politički korektni. Znači treba da budete politički korektni prema svetu a politički nekorektni prema svom narodu. Na to se svodi. Kad bi uzeli šta se dešavalo, ja sam bio u Sloveniji kad je bio taj rat i tamo sam nešto snimao, u Vukovaru sam snimao, znam u Bosni šta je bilo, u Srebrnici šta je bilo … smešne stvari pričaju. Šta se znači tu dešavalo u stvari, i šta je prikazano na srpskom filmu – kao da se uopšte nije dogodilo ništa. Kad bi gledali srpske filmove iz devedestih pa dvehiljadite godine, neke buduće generacije – ne bi znale šta je to ?! Kada vi u filmu ne pokažete duh vremena, onda se vaše priče svode na – Pričam ti priču. To nema nikave veze. I nije slučajno što ta publika ne gleda te srpske filmove, zato što oni potpuno nemaju veze sa stvarnošću. To je to. Mislim da je srpski film apsolutno u jednom, ne samo organizacionom ćorsokaku, nego je to jedna potpuno jedna slepa praksa. Amateri koji su došli šezdesetih godina u film, oni su imali uzrečicu – Ubofilm. To je kao ćorava kokoška kad ubode zrno. Oni nikada nisu znali kako će ići film. To su bile čiste improvizacije.

Hoću reći da je jako tužno da profesori na takozvanom Fakultetu dramskih umetnosti nemaju nijednu knjigu. Ne, oni nemaju knjigu o filmskoj režiji. Kako mogu da budu profesori ako nemaju knjigu filmske režije?! Ne znam kako to, to nigde u svetu nema. Nemate knjige o filmskoj dramaturgiji, nemate knjige. Odakle ti mladi ljudi mogu da uče? Kažite mi jednu knjigu koju je napisao neki profesor filma ovde, gde mladi čovek može da vidi šta je to mizanscen na filmu, šta je kadriranje, šta je to montaža, šta je to… Ne znam, to je bilo i tada kada sam ja studirao Akademiju. Kako može neko uopšte da predaje neki predmet a da ne napiše knjigu?!

M. Đurašković: Dakle, šta je ostavljeno današnjim autorima ovde u Srbiji; samosnalaženje ili pronalaženje sopstvenog jezika, sopstvenog načina izraza? Ja sam prosto imala utisak, gledajući prošlogodišnju produkciju da dolazi do izvesne smene generacija…

J.Jovanović: Na koji film ste mislili?

M. Đurašković: Konkretno mislim na film Mladena Đorđevića, Život i smrt porno bande.

J. Jovanović: Ja moram da se izvinim…. hteo sam u naslovu da kažem da je Mladen Đorđević stvarno jedan izuzetak, to moram da kažem. Ja sam već na televiziji govorio o tom filmu: sjajno. To je jedan izuzetan, to je taj, da kažem genetski superioran neki mlađi čovek među tim mladim ljudima koje sam ja sretao ovde. Samo da znate koliko je on imao problema kad je snimao taj film. Na svim valorizacijama od strane takozvanih, pazite žirija u kojima sede ljudi koji nikada ništa nisu napisali o filmu, on nije tako prošao kako zaslužuje. Ja ne znam kako to može, kako oni mogu da vrednuju filmove?! I te njihove formulacije, doprinos filmskoj umetnosti. Šta znači doprinos filmskoj umetnosti? Tako neke apsolutne nebuloze. Mislim da je taj film je izuzetak, i taj film spada sigurno u jedan od najznačajnijih filmova snimljenih u poslednjih deset godina, ne samo u Srbiji, nego u svetu. To jeste jedan izuzetak. Ali ne vidim neki drugi film koji bi bio sličan njemu.

M. Đurašković: Dobro poznajete situaciju u Sloveniji, kada je u pitanju kinematografija i mladi autori. Mislim da se poslednje decenije u Sloveniji prave dobri filmovi i da ima autora kao što su Viljko, Morderdonfer, možda ili Jan Cvitkovič na primer i još nekoliko, koji zbilja nose slovenački film. Dakle, ako možete da napravite za kraj razgovora prosto jednu paralelu.

J.Jovanović: Ja gledam i hrvatske filmove. Studirao sam i čistu filozofiju, tako da ne govorim zdravo razumski, ja govorim ono što je teorija estetike uopšte usvojila. Realan film je, uopšte, umetničko delo ukoliko odražava duh vremena ili anticipira duh vremena, kao recimo moj film. U Sloveniji imate niz autora koji su značajniji od ovih. Uzgred budi, ti autori su prva znanja o filmu stekli kod mene. Imate sjajnu generaciju koja pravi televizijske serije, koji imaju filmsko obrazovanje samo sa mojih seminara. Te televizijske serije su oho-ho bolje nego televizijske serije u Srbiji. Serije u Srbiji su očajne, blago rečeno, da ne kažem debilne Tu vrstu debiliteta ipak nemate tamo. I u Hrvatskoj isto imate značajniju grupu, bosanski flim apsolutno pokušava, dobro sa jedne muslimansko-fundamentalističke strane da sagleda rat – Ničija zemlja, Grbavica, i tako dalje.

M. Đurašković: Svako ima svoj ugao gledanja?

J. Jovanović: Da, ali pazite, ako postoji silovana Karanovićka koja igra jadnu Muslimanku, bilo je i silovanih Srpkinja? Zašto se ne napravi film u kojem su i Srpkinje silovane? To odsustvo neke istorijske svesti kod srpskog filma za mene je zapanjujuće. Snimao sam u Vukovaru, znate li vi kakve su to priče tamo? Uzgred budi, taj dokumentarni film još nisam završio pošto imam problema sa produkcijom u Srbiji. Na kraju ću da završim taj film u Sloveniji, dokumentarni film o Vukovaru. To je potpuno druga slika tog stereotipa koji je Srbiji nametnut.

Trebalo je da snimam u Kninu, kad je bila „balvan revolucija“, upoznao sam Raškovića i bio sam u Bosni. KOS je ubijao ljude na terenu, ne znam da li znate. Armijska kontraobaveštajna služba, KOS-ovci su ubijali ljude za koje su pretpostavljali da su nekakvi nacionalisti. Meni su u Vukovaru rekli ljudi iz Petrovog sela da ja suviše pričam i da je bolje da se vratim u Beograd. A i tamo su bili oficiri KOS-a. Imate knjigu Filipovića, Globalizacijski smrad, gde piše da su ljudi iz DB-a i KOS-a ubijali takozvane srpske nacionaliste, znači ljude koji nisu ni hteli da imaju veze s titoizmom. To je jako, dramatično. Ja sam sve to prošao, i kad pogledate, Hrvati su snimili veliki broj filmova, Hrvati su snimili o Blajburgu film…

Znači, zapanjujuće je to koje teme su prisutne u srpskom filmu.

M. Đurašković: Koje teme?

J. Jovanović: Ne vidim da su to teme, ja vidim da su to neke svakodnevne anegdote, na jedan neorealistički način. Jedan mlad dečko, koji se inače ne bavi filmom, kad sam ga pitao ovde, u Beogradu, da li gleda srpske filmove i televizijske serije, kaže: „Meni se čini da oni na licu mesta izmišljaju dijalog i priču, da oni ništa nisu pripremili kada idu u snimanje.“ Mislim da je to pravi odgovor. To je jedna improvizacija na terenu. Hičkok je sve svoje filmove snimao sa knjigom snimanja i story board-om, nacrtani svi kadrovi u filmu. Improvizovati na snimanju, to će vam veliki broj teoretičara reći, tu nema filma. Nemate tajming, nemate ritam, nemate razvoj priče, i šta jadni glumci mogu da govore? Koje dijaloge oni mogu da govore ako improvizuju na snimanju? Mislim da je Ognjanović, kritičar iz Niša, na poslednjim Niškim susretima rekao da je srpski film u egzistencijalnom i estetskom ambisu. Ja bih potpisao tu izjavu.

M. Đurašković: To je očito nešto sa čime se Vi slažete, pa tako i da završimo ovaj razgovor. Hvala Vam.