Srpski film

Srpski film (Srđan Spasojević, 2010.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin

Scenario: Aleksandar Radivojević i Srđan Spasojević
Direktor fotografije: Nemanja Jovanov
Montažer: Darko Simić
Muzika: Sky Wikluh
Specijalni efekti: Miroslav Lakobrija
Uloge: Srđan Todorović, Sergej Trifunović, Jelena Gavrilović, Katarina Žutić, Slobodan Beštić, Lena Bogdanović, Ana Sakić, Luka Mijatović, Anđela Nenadović

Pre nekoliko dana na internetu je osvanula skriner kopija „Srpskog filma“ sa engleskim titlom, što po logici stvari znači da je ona bila namenjena nekom inostranom distributeru. Iako su se provajderi trudili da brišu linkove sa ovim sadržajem, kopija se poput virusa širila i stizala do svakog računara, čiji je vlasnik nestrpljivi poklonilac našeg filma ili možda radoznali posmatrač. Kolika je šteta učinje zbog ovog „curenja“, ostaje da se vidi kada se sumiraju rezultati. Film se inače ovih dana prikazuje na filmskom festivalu „Fantasia“ u Montrealu u okviru programa Subverzivna Srbija.

Autor ovih redova je takođe bio jedan od tih nestpljivih poklonika. Na film se čekalo sigurno dve godine i pratilo se šta se sve dešavalo u produkciji od Nemačke, preko Budimpešte, svetske premijere na festivalu „SXSW” u Ostinu, domaće premijere u Novom Sadu na „Sineam sitiju”.

Kažu loš glas daleko bije. O ovom filmu se pričalo i pre nego što je završena montaža. Rekli su da je ovo do sada nešto najbolesnije što je neko kod nas snimio, iako od tih ljudi niko nije ni pogledao film, osim promo materijala, a nakon nekog vremena i trejler. Da bi nakon svetske premijere, opet neki vadili iz konteksta kritike stranaca koji su bili u prilici da pogledaju film, da bi nakon domaće projekcije usledila paljba, a ekipu maltene proglasili za mentalno zaostale ljude koji nemaju ni trunke estetike niti morala u sebi, kada je dozvolila sebi da ovako nešto snimi. Od kleveta i laži nismo mogli da se odbranimo, a tekstovi su se pojavljivali u svi medijima. Kontra napad je kad tad morao da usledi. Svi znao da je svaka reklama dobra reklama.

Mislim da film ipak neće ugledati unutrašnjost naših bioskopa, osim ako se nađe neki hrabriji distributer. Film definitivno nije za svakog i ne mogu svi da ga „svare“. To ne znači da ga treba zabraniti, a cenzura bi značila kasapljenje nečijeg umetničkog dela (iako kod nas zvanična cenzura ni ne postoji). Šteta bi bila ne prikazati ostvarenje jer pogađa u centar. To smo mi. Nije ovo generalizacija situacije, ali takve situacije su veoma realne i dešavaju se svakodnevno. Ako se o nečemu ne priča ne znači da se i ne dešava. Koliko se samo u poslednje vreme čuje na vestima, žena prebijena, dete „ubijeno“ od batina, otac silovao sina, ćerku. Aleksandar Radivojević nije imao problema da sve to prenese na papir, a Srđan Spasojević snimi najnovijom RED kamerom. Mnogima ipak smeta što je ova priča ispričana.

Ako se objektivno gleda film, na osnovu početka ne možemo ni da naslutimo šta nas čeka u nastavku. Lejle (Kaja Žutić) izlazi iz noćnog kluba i hvata Miloša (Žika Todorović ) koji prodire u nju, naslanjajući je na zid, a zatim i u horizontalnom položaju na motoru. Kamera se udaljava, i vidimo Miloševog i Marijinog (Jelena Gavrilović) devetogodišnjeg sina Petara (Luka Mijatović) kako gleda svog oca u punoj snazi, dok je radio u porno industriji. Kako novac od starog posla polako presušuje, Miloš na nagovor Lejle ide da se nađe sa Vukmirom (Sergej Trifunović), dečijim psihologom, da porazgovaraju o novom projektu. Pored velikog keša koji će dobiti, cifra se nikada nije spomenula, Miloš ne zna scenario, niti će ga ikada pročitati. Kreće na posao, ali nije ono što je Miloš zamišljao. Moralna dvojba je svakako postojala, ali je materijalan faktor u jednom trenutku prevagnu. Ulazak u uvrnut svet poremećenog umetnika, značilo je da nema povratka. Druga polovina filma je rađena iz flešbekova, tri dana nakon što se sav krvav i u bolovima probudio Miloš u svom krevetu. Montaža je hirurški precizno urađena. Svaka scena je imala svoje mesto, sa tačnom dužinom, da je mogla da se meri sa najvećim holivudskim ostvarenjima. Sve vreme dok gledamo film možemo da uživamo u više nego odličnoj muzici Skaja Viklera (Đorđe Miljenović). Rekao bih da film gubi na svojoj težini u drugom delu i prosto ne može više da se vrati na pravi kolosek, iako u dinamici ne zaostaje za prvim delom. Previše nabacanih scena koja će itekako šokurati gledaoca, ali se tu priča polako gubi i manje više se sve svodi na šok. Možda da se nastavilo u tom smeru, misterija/triler, reditelj je odlučio da nas počasti nečim drugim.

Iako su mnogi glumci dobili ovacije na domaćoj premijeri, pitao sam se da li smo možda gledali drugi film. Gluma je bila veoma drvena, veštačka, teatralna i retko prirodna. Jedini lik koji se može izdvojiti kao osoba koja je valjano odradila posao jeste Slobodan Beštić u ulozi Miloševog brata, Marka. Beštić ima relativno malu ulogu, ali je odradio posao veoma profesionalno i prosto se stopio sa likom koji igra (verujem da mu nije bilo teško). Fin detalj je minđuša u obliku krsta. Žika Todorović je jedino počeo da glumi kada nije imao dijaloga. Kada je došlo do krupnog plana, i kada je bio bitan izraz njegovog lica. Sergej je bio standardan. Kaja, isto tako ima malu ulogu, i nema nekog posebnog isticanja.

Možda i najveća boljka film je sama tema. Opet neka socijalna drama. Čovek nema sredstava za život, u ovom slučaju na visokoj nozi, dosadilo mu je više da bude porno glumac, iako kod nas i nije neki keš, mada ona kućerina, privatni časovi deteta ukazuju na drugačiju situaciju. Međutim, ovaj film je ispričao priču na krajnje bizaran, a mnogi bi rekli bolestan način. Imamo i scena koje su ubačene da bi šokirale gledaoca, imao i onih bez kojih bi mogao da prođe film, ne moramo i vizuelno da vidimo, dovoljno je da zamislimo, ali pretpostavljam da je Spasojević imao želju da gledaoc to i oseti.