Izvor: Filmske radosti
Autor: Branko Radaković
14/02/2013
Od 1963. do 1973. snimljen je određen broj filmova u Jugoslaviji koji je bio zabranjen. Ti filmovi pripadaju najplodnijem razdoblju jugoslovenske kinematografije koje je nazvano „crni talas”.
Iako su po kvalitetu odudarali od mnogobrojnih ostvarenja iz tog perioda koja su bila podobna, crnotalasni filmovi su svoju pravu promociju doživeli tek nekoliko decenija kasnije. Zanimljivo je da, iako neki na tehničkom nivou danas izgledaju naivno, što je i normalno, u idejnom i umetničkom smislu mnogi nisu nimalo izgubili na kvalitetu. Jer kao i kod svih ostalih grana u umetnosti, tako i u kinematografiji važi nepisano pravilo da prave vrednosti ostaju večne. Za njih jednostavno ne postoji vremenska distanca.
Sa druge strane, neki filmovi iz tog perioda su ipak dobili naklonost današnje mlađe publike, željne subverzije, samo zato jer su bili zabranjeni, ali koliko su zaista kvalitetni pokazaće vreme. Dobar primer za takvu vrstu polemike je film iz 1971. „Plastični Isus” zbog kog je reditelj Lazar Stojanović odležao tri godine u zatvoru. Taj film je bez pogovora važan dokument tog razdoblja, ali da li je interesantan današnjim gledaocima samo zbog toga što je autor završio u zatvoru, pa hrle da ga pogledaju i vide zbog čega je autor morao biti lišen slobode, ili to rade zbog samog kvaliteta. Da li će ovaj film zaista ostati važan u budućnosti ili je oko njega samo stvorena trenutna medijska prašina, pitanja su na koja još uvek ne možemo sa sigurnošću i precizno da damo adekvatne odgovore.
Najznačajniji i najkvalitetniji autori iz tog perioda su: Mića Popović, Puriša Đorđević, Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Jovan Jovanović, Krsto Papić i Bato Čengić.
Najčešća tema crnotalasnih filmova je prikaz tamne strane totalitarnog režima i crne stvarnosti. Po prvi put kod nas su autori stvarali glavne likove koji nisu bili pozitivci. Veoma često su tema bili ljudi i društvo sa margine, a otvoreno se progovorilo o seksu, narkomaniji, kriminalu i o svemu onome što je bila tabu tema za širu javnost tog vremena. Uslovi u kojima su tadašnji filmovi nastajali su bili neverovatno loši, ali bio je prisutan veliki entuzijazam, upornost i verovanje autora u svoja dela, što fali današnjim stvaraocima. Crnotalasna ekipa se nije mirila sa tadašnjom situacijom i zbog toga nikada neće presahnuti iskre tih dela koja u sebi nose ogromnu hrabrost. Nikoga danas nije briga za okolnosti koje su zadesile tadašnje metnike, a samo oni zaista znaju kroz šta su sve morali da prođu. Zanimljivo je da je tada, kada su ih zabranjivili, najviše filmova snimano. Dolazimo tako do zaključka da zabrane, u neku ruku, izgleda podstiču kreativnost.
Danas, u eri kada nam je sve dopušteno i kada je tehnika toliko napredovala, kreativnost je gotovo umrtvljena. Mnogi filmovi deluju poput video igrica, potpuno izveštačeno. Pored toga, izgledaju jeftino, a umetnici spominju neke basnoslovne cifre. Stalno se izvrdava i beži od suštine. Autori danas opravdavaju svoj nerad nedostatkom novca i neprihvatanjem medija.
Akteri crnog talasa nas uče na sopstvenom iskustvu kako nisu potrebni uslovi, ukoliko imate ideju i znate šta hoćete da kažete, direktno i bez ustezanja. Sa druge strane, cenzura je i dalje prisutna, kao što je bila
prisutna i pre nastanka crnog talasa. Dakle, i danas postoje razne vrste zabrana, samo u nekom drugačijem obliku. Godine 1995. je objavljena knjiga Milana Nikodijevića „Zabranjeni bez zabrane” u kojoj su sabrani intervjui sa crnotalasnim rediteljima, a pod istim nazivom Nikodijević je sa Dinkom Tucakovićem snimio 2007. dokumentarni serijal koji govori o glavnim akterima crnog talasa i cenzurom zbog koje su na razne načine bili sputani da regularno nastave sa radom.
Čuveni novinar i eminentni filmski kritičar Bogdan Tirnanić koji danas, nažalost, više nije među živima, objavio je 2008. knjigu „Crni talas”. To je verovatno do sada najobimnija i najznačajnija objavljena knjiga koja govori o tom periodu.
Ova knjiga nije samo klasična hronologija te epohe, već je ona interesantna između ostalog i zbog toga što je Tirnanić glumio u Žilnikovom filmu „Rani radovi” iz 1969. i bio uvek u blizini svih tadašnjih bitnih dešavanja. Dakle, knjigu „Crni talas” je sastavio čovek koji je to važno poglavlje kinematografije zaista doživeo i proživeo.
Jugoslavija nije jedina zemlja u kojoj je izvršena hajka na filmove i autore. I neki drugi filmski stvaraoci iz evropskih zemalja nisu prošli puno bolje. Tako su, recimo, 1964. u Poljskoj bili napadnuti filmovi Andžeja Vajde „Nevini čarobnjaci” iz 1960. i Romana Polanskog „Nož u vodi” iz 1962. A i cela jedna grupa čehoslovačkih filmova veoma talentovanih reditelja je zabranjena. Miloš Forman, Jirži Mencl, Evald Šorm, Jan Njemec i Ivan Paser bili su stvaraoci kojima su zabranjivani filmovi. Iako su tada bili najznačajniji reditelji u Čehoslovačkoj, oni su doživeli sličnu sudbinu kao naši crnotalasni autori. Bili su primorani da se bave ili onim što ne žele, ili da odu iz zemlje.
Podeli na:
