The master

The Master – Paul Thomas Anderson

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin

Režija: Pol Tomas Anderson
Scenario: Pol Tomas Anderson
Muzika: Džonio Grinvud
Fotografija: Mihai Malaimare
Montaža: Lesli Džonz i Piter Kemnalti
Uloge: Hoakin Finiks, Filip Sejmor Hofman, Ejmi Adams, Džes Plemons

Ovih dana u Varšavskim bioskopima krenula je distribucija dugoočekivanog filma Pola Tomasa Andersona (Paul Thomas Anderson ) „Učitelj“ (The Master) sa Hoakinom Finiksom (Joaquin Phoenix ) i Filipom Sejmorom Hofmanom (Philip Seymour Hoffman) u glavnim ulogama.

Reditelj filmova „Boogie nights“, „Magnolija“ i „Biće krvi“ radio je na ovom ostvarenju punih pet godina, a svetsku premijeru imao je na Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, gde je opčinio publiku.

Bilo je dosta kontroverzi zbog odluke da se za najbolji film proglasi „Pijeta“ Kim Ki Doka, koji će biti prikazan na predstojećem Festivalu autorskog filma, ali za utehu ima da je Anderson dobio nagradu za najbolju režiju i najbolju glumu.

Kao i prethodna ostvarenja Pola Tomasa Andersona i ovaj je dosta spor i dug, mada najkraći od prethodno pomenuta delo, traje svega 144 minuta.

Sama priča filma koncentrisana je najviše na odnosu psihotičkog mornara,otpuštenog iz mornarice, radnika na plantaži pamuka, kupusa, i alkoholičara, koji pravi koktele od farbe, kokosovog mleka, pije čak i ulje iz motora broda – Učenika po imenu Fred Kjuil (Hoakin Finiks) i Učitelja po imenu Lakaster Dod, intelektualnog, harizmatičnog, vođu i osnivača religije Sajentologije L. Rona Habarda (Filip Sejmor Hofman). Posebne pohvale su za vizuelni aspekat filma koji je sniman 65 mm kamerom, spremnog za puštanje na 70mm kino projektoru. Lepota ovog formata se vidi već u prvoj sceni kada se Fredi ulazi u nemirno more.

Film se bavi počecima Sajentologije, koja uči da su ljudi besmrtna duhovna bića koja su zaboravila svoju pravu prirodu. Njen metod duhovne rehabilitacije je vrsta savetovanja znana kao audicija, u kojoj izvođači pokušavaju da svesno ponovo dožive bolne ili traumatske događanje iz svoje prošlosti, kako bi „se oslobodili njihovih ograničavajućih efekata“.

Najveće bogatstvo ove psihološke drame su glumci. Hofman i Finiks su bili maestralni i apsolutno fantastični, definitivno kandidati za Oskara. Hofman je još jednom pokazao moć transformacije i mogućnost da izađe iz prethodnih uloga, da izađe iz sebe, što je u današnjem svetu glume veoma teško. Zato sa pravom mogu da kažem da je jedan od najboljih glumaca današnjice. Sa njim rame uz rame stoji uvek „ludi“ i neobični Hoakin Finiks, čija gluma me je ostavila bez daha. Teško je opisati rečima glumu ovog vanserijskog glumca neobične crte lica, koji takođe njegovim pokretanjem doprinosi veličini svoje glume. Dok su izgovarali dijaloge, obojica su me u potpunosti opčinila i opravdali poverenje reditelja.

Iako je film dosta spor, sa sjajnom muzičkom pozadinom, a kako i ne bi bila kada ju je Grinvud pisa, one mogu reći da je i dosadan. Bilo je coktanja i uzdisaja u sali, međutim, nisam se obazirao na to već sam pratio psihološku raspravu dvojice protagonista. Ovo delo je upravo to, dugi dijalog Učitalja i Učenika. Dok Učitelj postavlja pitanja o prošlosti, Učenik bez treptanja priča o svom detinjstvu, neprikladnoj ljubavi sa šesnaestogodišnjakinjom koja i posle dugo godina zauzima posebno mesto u njegovom srcu i seksualnom odnosu sa svojom tetkom.

Doduše ono što je nejasno u filmu jeste Dodova opsesija i fascinacija Kjuila. Zašto je baš njemu hteo toliko da pomogne. Možemo da nagađamo da je Kuil bio njegovo zamorče, jer je bio divalj, tvrd orah, izmučen čovek sa teškom prošlošću, ali možda dopiranjem do njega i odgonetanjem njegovih problema Dod je mogao da pokaže svima da je njegov metod lekovit i delotvoran.