Tito i ja

Tito i ja (Goran Marković, 1992.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Goran Marković
Muzika: Zoran Simjanović
Fotografija: Radoslav Vladić
Uloge: Dimitrije Vojnov, Lazar Ristovski, Miki Manojlović, Anica Dobra, Olivera Marković, Rade Marković

Negde u biti svih “Naših naroda” je istovremeno glorifikovanje i mistifikovanje s jedne, i rušenje autoriteta s druge strane kad su sve one lično naše vrednosti u pitanju. Da li je država u kojoj smo zajedno živeli 70-ak godina upravo to? U isto vreme i hvaljena i kuđena, kojoj je presuđeno tako balkanski-surovo. Vreme koje nas deli od svega toga daje nam za pravo da iznosimo neke nove, objektivne zakljućke. Pre svega, mislim da je nepravedno reći da tu državu treba vezivati uz kult (a on to neopozivo jeste bio) jedne ličnosti-Maršala lično. U redu, možda je to bio jedan od načina da tako dugo budemo zajedno u svoj različitosti koja je očigledna. No, okrenemo li se oko sebe, uočićemo i one sličnosti, sve ono što ne priznajemo olako sami sebi. A činjenica koja izranja iz cele priče je upravo to-razmaženost nas samih glavni je uzrok za mesto na kom se nalazimo. Otuda, čoveku ostaje tek da kroz gorak smeh isprati sve sto se dešava oko njega. Upravo o takvom jednom filmu govrimo-ličnom, a tako opštem. Sve u svemu, tako našem.

Zoran je desetogodišnjak. Dečak odrastao u umetničkoj porodici, uz stalna prepucavanja, karakteristična u velikom, tipično srpskom, intelektualnom domu. Baka, centar doma, u oštrom nesaglasju sa dekom, koji ne zivi s njima, ali je svakog dana u kući (gle slučajnosti), tetka i teča, malograđani u stalnoj sportskoj svađi za Zoranovim roditeljima. Idila. U takvom okruzenju, zaštićen od spoljašnjih priča i cevi odrasta ovaj dečak. A napolju su i razni očevi i razna omalovazavanja, domovi, školska predavanja. I naravno, ljubav. Zaljubljen u devojčicu iz sirotišta, odraslu u potpuno drugačijim uslovima i sa drugačijim shvatanjima od njega, on prihvata, upravo kroz tu ljubav, kult jedne osobe, druga Tita, sveprisutnog u svakodnevici ondašnje Jugoslavije, pokušavajući na taj način da joj se približi. Kada učiteljica donese vežbanke ne bi li učenici napisali radove koji će biti nagrađeni putem u Titov rodni kraj, shvativši da na taj način može da bude pored Jasne, Zoran nadahnuto ispisuje reči pesme, koja biva čak objavljena i u Politici. Ali, na tom putu ima mnogo poteškoća. I ne samo ljubavnih.

Mada je ovaj film konačno nastao 1992. negde sam pročitao da je snimljen kao da “zahvata” period od nekih 25 godina (što znači negde do početka stvaranja njegovog autora). Da se vidi koliko je dugo ta priča o odrastanju, gotovo autobiografska, čučala negde u nekom kutku da bude snimljena. Zato ja često ovaj film i stavljan uz ,,Specijalno vaspitanje’’, kad pričam o Goranu Markoviću. Istina je da pričamo o vizuelno superiornijem ostvarenju (napredak tehnike i dokazivanje su čudo), koju prati jako visprena muzika Zorana Simjanovića (inače stalnog saradnika Gorana Markovića). No, akcenat u ovom ostvarenju bacam na sam scenario i priču. One su njegov glavni kvalitet (i pored zaista zainimljivih fotografija i odličnih kadrova, karakterističnih za samog autora).

Ispričana kao priča o deci, ona koja se svima nama događala ovde i onde, lično ili smo joj prisustvovali, uz dozu humora predstavljenu, kao prepsana iz nekog od spomenara ili riznice sećanja. Sa svim onim sto volimo u tim pričama, onim što mrzimo, onim što nas plaši. No, po meni je mnogo jači impuls upravo simbolika priče o kojoj govorimo. Ona u sebi krije mnogo razloga koji su nas doveli ponovo na početak priče: razlaz u opštem rasulu. Pogrešni autoriteti, ljudi spremni na sve samo zbog važnosti, gomila nesklada, varljiva, prevrtljiva i amorfna do boli onih koji poseduju kičmu i stav. Sve ono što nas čini onim što jesmo. Tačno je da je glavno svojstvo, pre svega u Srba, upravo koagulum emocija, često nekontrolisanih (i kad su pozitivne i kad su negativne), inat i nerazmišljanje, ali nedopustivo je tolika zaslepljenost, verovanje u sistem sačinjen od prethodno navedenih. Eto zašto smatram ovaj film jednim od etalonskih domaće kinematografije. Istina je da je jedan od temeljača mojeg ličnog doživljaja sedme umetnosti i upravo jedno od onih ostvarenja zbog kojih upošte i volim filmove.