Torinjski konj

Torinski konj (Bela Tar, 2011.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Radiša Cvetković

Scenario: László Krasznahorkai i Bela Tar
Muzika: Mihály Vig
Direktor fotografije: Fred Kelemen
Montaža: Ágnes Hranitzky Uloge: János Derzsi, Erika Bók, Mihály Kormos
Trajanje: 146min

Iako je smrt blizu, apsurd ljudske (ne)moći se najbolje pokazuje tamo gde se pokušava ignorisanje činjenice konačnog nestanka. Oluja koja neprestano traje uporno pritiska obične živote u jednostavnoj kući negde u dolini; oni tavore na svoj način, jedini način, tako što potpuno zanemaruju fatum koji im sve strašnije i odlučnije grmi u lice.

Iako povremeno iskrsnu pitanja junaka u formi vrlo oskudnih dijaloga, oni se jedva kolebaju u nameri da prekinu svoju spasonosnu rutinu, jer ako se zaustave sve će nestati. A to se ne sme biti moguće. Tu autor verovatno nalazi motiv kritike ljudske bezobzirnosti – kao konji sa amovima koji uprkos bičevanju ne umeju da se zaustave i ne pitaju odakle dolazi zlo i ko je kriv za sve loše što ih je snašlo.

I dok se mrak skuplja oko njih, a vetrovi sve jače duvaju i to „uvek sa iste strane, iz istog pravca”, više nikog nema napolju da prkosi oluji, da se usprotivi toj nepoštednoj (vazdušnoj) struji. Potpuna duhovna kapitulacija! Priroda, ljudi, gradovi, mašine, sve je „njihovo”, nariče Berhnard, komšija protagonista koji dolazi rakiju da kupi i uteši se u alkoholu. Nije otišao u grad, jer će gradovi biti unisteni – sve će biti uništeno! Tvrdi da to nije prirodan sled događaja, nego pre svega delo ljudi, ali i višnjih sila. Bednici sramni i surovi su sve zatrovali. Oni sjajni, plemeniti trebaju da se povuku. Sada stoje nepomični, možda zbunjeni, ali treba da pomire sa činjenicom, davno utvrđenom da nema Boga, ni bogova. To su oni od samog početka razumeli i čak prihvatili, ali „nisu shvatili” i tu je nastao problem…

On drži opelo, još bolje, daje učenje po kome i šačica pravdenika zahvaljujuci kojima svet opstaje treba da se prepusti haosu (prim.aut.). Ujedno, to je stav autora filma (monolog Bernhardov) koji više iz revolta nego u rezignaciji pere ruke od svega i odustaje. Od umetnosti (najavio je da više neće snimati filmove), od života („Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu…Ono što sanja i ono čemu se nada…“ – Tarkovski). Pre toga u amanet ostavlja (osuđujući) uzvik: „Ecce homo!“.

Svet nestaje a dani se odbrojavaju. Otac i ćerka kao da ne osećaju i ne vide (simbol vetra koji neprestano huči, zuji, raznosi, preti, gura prašinu u usta, sapliće ih po pustari, zamagljuje, zamara, guši). I pored svega njihov svakodnevni ritam neuznemiren nastavlja dalje, a snaga uporna i luda kotrlja kamen Sizofov. I kada termiti i konj prestanu da izvršavaju svoju „svetu volju” (Kant) čovek (gl. junaci) i ono najluđe, najapsurdnije i najljudskije u njemu se opire. Opire se predaji, ali sa druge strane ne dopušta ni preispitivanje, jer možda zna da je već pobeđen, da nema nazad. Indiferentnost kao jedina snaga otpora kulminira u svakodnevnim rutinama. Ta mantra pomaže kao molitva da se odlazak na vešala ublaži (fig.aut.). To je jedino što umeju i za šta su sposobni, ali zašto je tako?
Stvarnost likova u ovoj crno-beloj filmskoj baladi je deskralizovana, bez Duha, a priroda demonizovana kao kod Fon Trira („Antihrist”). I sta je preostalo? Cigani dolaze sa pesmom i bukom radosnom (Dionis), sa belim konjima slave slobodu i pevaju, a nasuprot tome ceo svet je zabludeo u svojoj mrtvačkoj tišini. Žašto je tako? Ima li bilo kakve nade?

Oni nemaju gde pobeći. Usudili su se, ali to nije uspelo. A kada zavlada potpuna tama i svaka se žeravica ugasi, tada će posledji put pokušati da se prirodnim impulsom, afektom uzaludno iskoprcaju negirajući strašno otkrovenje da se kraj odavno dogodio. To je sve delovalo kroz vizuelne i ritmičke motive koji sadrže poseban stilski izraz senzibilnog filmskog jezika u dugim kadar-sekvencama. Jedinstven način da se pokaže naša svakodnevica, po tvrdnji Bele Tara i da se ukaže da mrtvilo koje zovemo život. Od sitnica i ponavljanog oblačenja i svlačenja, spremanja ručka, slaganja odeće i slično, gledalac ne može ostati spokojan pred ostvarenjem koje uznemiruje duh. Tome doprinosi neizbežni usud koji neosetno-hipnotišuće guši junake dovodeći ih do krajnosti dok apsolutno sve ne zamre: slika, ton, glas…

Na taj način se delo može „čitati” tj. „gledati” i kao zaglupljenje slabih koju su se lišili odgovornosti, krivice, ili, sa druge strane barem osećaja nadmoćnosti nihilističkog deidalizujućeg Nadčoveka koga predstavlja lik Bernharda. Tako je Bela Tar na vrlo uznemirujuć način možda dao ogorčen prikaz amoralnih besmislenih ljudskih stvorova, ništavnih kreatura koji su odavno otupeli a koju su doveli svet do konačnog kraja, iako je odricao u intervjuima da „Torinski konj” ima pretenzije bilo kakve propovedi ili štogod slično. Međutim, dogodilo se ono od čega je bežao, kao i njegovim filmskim osuđenicima, predstavnicima čovečanstva.

Niče je obrglio torinskog konja i ridao iz sveg glasa u nastupu koji je označio slom njegovih živaca i definitivan pad, odnosno, tragičnu potvrdu njegove filozofije. Narator nas uvodi u film na samom početku opisujući taj potresan događaj. Konj tučen, bičevan i psovan uporno je mirovao ne hoteći da se pomeri. Nemački mislilac je krenuo u šetnju i slučajno naleteo na tu brutalnu scenu od koje se nikada više nije oporavio. Silno razdražen i skrhan odveden je kući zahvaljujući komšijama. Dva dana je ležao u postelji potpuno miran, oduzet. Poslednje reči pre končanog utonuća u ludilo su mu bile: „Majko, glup sam.” („Mother ich bin dumm”). Umro je 11 godina kasnije potpuno pomračenog uma.

To je krucijalna misao i ideja vodilja. Radikalan epistemološki rez (kod Ničea) nastupa kad ugleda konja koji trpi teške batine. Rezultat je bio potpuni duševni slom. Konj kao sapatnik nije uspeo da izazove obrt kod filmskih junaka koje pratimo više od dva ipo sata. Protagonisti su u slutnji velike nesreće njegovu žrtvu primili skrušeno i spokojno, ali bez konkretne reakcije, straha vidljivog ili nade u promenu. Po tretmanu koji autor gradi, oni simbolizuju sve one koji nisu hteli da imaju ništa sa propašću, koji su odricali goruća pitanja. I to je ključno u delatnosti svih velikih umetnika. Ta neprekidna borba sa samim sobom u potrazi za istinom.

Tarkovski je svoju viziju pretočio u remek-dela u kojima ostaje ipak mogućnost za spas. Ruski umetnik je u poslednjem filmu „žrtvovao” mudrog čoveka, doveo ga do krajnosti i osudio za propast civilizacije. Bela Tar je ovde prikazao ucveljenu zbunjenost, ravnodušnost uperući prst (objektiv kamere) ka običnim, najbrojnijim ljudima, (mediokritetima, rekli bi uobraženi). Obojci su to poslednji filmovi (verovaćemo na reč mađarskom filmadžiji) i to je vrlo amenetski ostavljena velika opomena koja zaslužuje posebnu pažnju u definitivnom uobličenju konačnog suda o veličini opusa ovih autora. (Posebnu studiju bi trebalo napisati o poređenju ovih autora: Tarkovski, Tar, Trir. Sveto trojstvo svetske kinematografije!)

Kako sam došao do ovde? Filmska priča „Torinskog konja” počinje Prvog dana. Završava se Šestog. Bog je stvorio svet za Šest dana, čoveka kao krunu Sedmog. Ovde kao u obrnutoj kosmogoniji, čovek je svedok i glavni odgovorni za uništenje života za šest dana. Svako od nas je odgovoran, ali zašto Niče? On je odbolovao velike strahote čovekovog života uz radikalno negativnu kritiku punu prezira i mržnje. Njemu je kao jednom od „svesnijih” propasti sve na kraju došlo glave zbog negativanog odgovora. Zato su takvi koji odriču svet i ljude uvek na kraju ostajali ili propovednici uz flašu „palinke” (Bernhard, tj. autor) ili ludi u asketizmu uništavajućeg kriticizma (Niče), kao da ne postoji izlaz i barem sumnja u preobražaj.

I zašto poziv na bezuslovnu predaju? Dostojveski je kao savremenik i antpod velikog nemačkog filozofa propovedao tragiku ljudskog takođe izmučen užasnim problemom sveopšteg stradanja, međutim on je najvišu sintezu propasti ali i nadu u preporod nalazio baš u čoveku („Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti.” A. Tarkovski). No, ideološka strana filmskog dela neka ostane otvorena za tumačenja. To pitanje neka potrese svakog gledaoca ponaosob. Ja, lično, prihvatam ovo vrhunsko delo samo kao plamteću opomenu u pokretnim slikama. U auditorijumu će se naći se mesta za strah, i za apatičnu letargičnost, ali i žara za promenom. Radi se o izuzetnom filmskom testamentu apokaliptične atmosfere koji je uz izvrsnu glumačku podelu izveden rediteljski nadahnuto, odmetnički, kako i dolikuje njegovoj celokupnoj umetničkoj zaostavštini.

Ova „labudova pesma” je uspela da napravi dostojan otisak u sedmoj umetnosti i predstavlja uspeo primer kvalitetnog iskoraka. Bela Tar je sa svojim scenaristom, prijateljem i poznatim mađarskim piscem, Laslom Krasnohorkaiem (László Krasznahorkai) sarađivao na skoro svim svojim filmovima, ali ovde su možda najveštije pokazali „napodnošljivu lakoću postojanja”. Imali su ideju za „Torinskog konja” još pre 30ak godina. Film je sniman od 2008. godine, ali je premijeru imao 2011. na Festivalu u Berlinu gde je nagrađen Srebrnim medvedom i FIPRESCI nagradom. Samo vreme će pokazati istinski značaj ovog filmskog Otkrovenja.