Trkac

Trčanje kroz društvo spektakla 1 deo

Izvor: FIlmske radosti
Autor: Ana Milanović
20/04/2010

„U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu. “ Tako Debor (Guy Debord) počinje knjigu „ Društvo spektakla“, koja bi trebalo da bude neki vid vodiča za revoluciju protiv postojećeg društva, koje je globalizacijom došlo do trenutka u kom ništa drugo nema prednost u odnosu na kapital i njegove prohteve. Ako se time vodimo, Amerika je zemlja koja je upravo zahvaljujući svom ogromnom kapitalu uspela da postigne neverovatnu vertikalnost za vrlo kratko vreme, i da se zahvaljujući modernim načinima proizvodnje izdigne iz pustinje, iz te beskrajne horiznotale iz koje je preko noći nikla. Upravo zbog toga sam izabrala da kao društvo, koje je najbliže Deborovom društvu spektakla predstavim Ameriku kakva je prikazana u filmu „Trkač“ (The running man) koja se po Bodrijarovim ( Jean Baudrillard) rečima može shvatiti kao savršeni simulakrum, kopija bez originala koja je esencija prave Amerike koju samo Evropljani na taj način mogu da spoznaju. Zato ću napraviti paralelu između Deborovog Društva spektakla koje je suštinski, a ne slučajno spektakularno, i za taj spektakl koji je vidljivi odraz vladajućeg ekonomskog poretka – ciljevi su ništa razvoj je sve(Gi Debor, Društvo spektakla, 1967), i Tokvilovog (Alexis de Tocqueville) viđenja Amerike koja Amerikance ostavlja sasvim hladnim uz rečenicu „Oni ne vide šume sve dok ne počnu da padaju pod sekiru“ što dovodi do toga da to društvo u ovom kontekstu shvatim kao kapitalističku mašineriju oslobođenu nekog dubljeg smisla osim konstantnog napredovanja, osvajanja praznine koja se kasnije materijalizuje zveckanjem novca i gužvanjem zelenih novčanica. Zato je Bodrijar 150 godina nakon Tokvila nazvao Ameriku poslednjim primitivnim društvom, i optužuje je za posedovanje providne, prazne istorije. Odatle mogu da zaključim, u odnosu na Debora da je Amerika jedna velika fragmentarno opažana stvarnost koja se zbog tih izlomljenih pogleda transformiše u jedno novo sopstveno jedinstvo, u odvojeni lažni svet, odnosno spektakl. Ali, spektakl nije samo skup slika kopirane realnosti, već je to društveni odnos među ljudima posredovan slikama. Slikama, koje mediji i kapital kroje po sopstvenoj meri. Zato ću se u ovom tekstu baviti filmom „Trkač“ u kome je predstavljen uticaj medija, države i kapitala na post-apokaliptično društvo u tada dalekoj budućnosti (film je sniman 1087. I tada je 2017. godina bila vrlo daleka budućnost), koja nam je danas po svim odredbama sve bliža i preti da se pretvori u sadašnjost. Smatram da je to izuzetan primer veštačkog, fabrikovanog društva kontrolisanog dvema silama – vojskom i novcem, koje kao medij za prenos svoje totalitarne poruke koriste reality show pod nazivom „The running man“.

Televizija = zabava, novac, ideologija, spektakl

„Do 2017. godine svetska ekonomija je doživela kolaps. Presušili su izvori hrane, pirodnih goriva, a i nafte ima sve manje. Policijska država, podeljena u paravnojne zone, vlada čeličnom rukom. Država kontroliše televiziju, a sadistička šou emisija Trkač je postala nagledanija u istoriji. Sva umetnost muzika i komunikacija su cenzurisane. Odstupanje od doktrine se ne toleriše, ali mali pokret otpora ipak uspeva da opstane pod zemljom. Kada hi-tech gladijatori nisu u mogućnosti da uguže želju naroda za slobodom, direktne metode postaju neophodne.“

Ovim rečenicama počinje film „Trkač“, u kome je glavna uloga dodeljena istoimenom reality show pogramu koji prati cela nacija – bogati sede u studiju i obasuti su pažnjom voditelja Dejmona Kilijana (Damon Killian), a siromašni su skupljeni na prljavim ulicama ispred ogromnih video bimova. Bez obzira kom sloju pripadali, svi ispoljavaju hipnotičko ponašanje i opčinjenost slikama prezentovanim od strane ICS mreže koja kontroliše svaki aspekt modernog života.
1(Gi Debor, Društvo spektakla, 1967.)

Svemoćna mreža koristi slike nasilja kojima smo po rečima Nansija (Nansy) svakodnevno bombardovani i na taj način dominira ljudskim životom koristeći se sistemom uterivanja straha kako ne bi došlo do nereda i remećenja poretka. Kada bi se Niče (Neitchze) našao u tom svetu sigurno se ne bi žalio kako je svet izgubio šarm jer se ljudi više ne boje dovoljno, i priželjkivao bi odvajanje slika od realnosti koja je bar za veliki deo populacije, tačnije za one koji nisu aktivni učesnici u mašineriji novca, previše opasna, ružna i suzbijena, i za koje jedini izlaz postoji kroz reflektovanje sopstvene realnosti koja zaista može da povredi, /bilo kroz sistem represije, nedostatka sredstava za život ili uz prosto nasilje/ na reality show koji to isto prikazuje, samo smešteno na mesto odakle ne može da ih dohvati – iza televizijskog ekrana. To je vrlo lukav i efikasan sistem vladanja, jer kako je i u ljudskoj prirodi da strah posmatraju kao pokretač, kao nešto što boji i daje dinamiku, nešto bez čega bi svet bio užasno dosadno mesto, a ICS mreža je svesna toga da ako svoj program učini dovoljno atraktivnim, šarenim i napetim, uspeće da istovremeno zaradi novac, zastraši i prenese svoju poruku celoj naciji. Strah i uzbuđenje koje „Trkač“ donosi sa sobom su uzrok tome što je to najgledaniija emisija u kojoj se stvarni rizik zamenjuje simuliranim, i na taj način pruža bezbedno uživanje u adrenalinu i biohemijskim procesima koji sve to čine toliko privlačnim. Kao što je glavni junak serije Dosije X, Foks Molder to objasnio – Strah. To je najstarije oružje moći.

Sve to sada postaje jedna sjajna simulacija realnosti, jedna privlačna slika onoga što nas uzbuđuje i sistem kontrole je ni malo suptilno utkan u sve to, i iako su možda na nekom niovu svega toga svesni, hipnotičko dejstvo televizije i slika ih drži prikovanim za ekran. Budući da je na ekranima ICS mreže sve toliko realno i otvoreno, bez ikakvog pokušaja da se bilo šta zatamni kada su u pitanju stvari kao što su plesačice, polu gola tela, muzika, krv, smrt i novac kao deo industrije zabave, jednom rečju otelotvorenje entertainment-a kao seksualnosti poslužene na srebrnom tanjiru , dok je bilo koji smisao toliko ogoljen da je izgubio svoju bit i nema potrebe za bilo kakvim pokretom i reakcijom. Sada bi po Bodrijaru došlo do sučeljavanja senzualnog sa pornografijom, kada je subjektu koji je u ovom slučaju publika, dozvoljeno da govori i ima tu potrebu, ali prosto nema šta više da kaže kako bi potvrdila svoje postojanje pred hipervidljivošću svakog od tih objekata želje – para, žene ili muškarca. Četvrtog nema. I baš zbog potrebe da se nešto kaže, da se iskorači iz te pornografske slike sveta koja ih okružuje, a zaustavljeni su obamrlošću koja brani pokret, dolazi do potpunog gubitka subjekta koji svoje bivstvo svodi na seksualni čin sa slikama i objektima, koji vodi bekstvu u sasvim praznu i čistu formu života koja svojim pre-živopisnim i pre-intenzivnim slikama seksa, preteranošću i degradacijom vidljivog dovela do neme televizijske publike koja se zadovoljava pogramom u boji. Jednostavno prisustvo televizije transforimiše našu sredinu u neku vrstu arhaične, zatvorene ćelije, u ruševine ljudskih odnosa čije preživljavanje je pod velikim znakom pitanja. Publika koja prati „Trkača“ je sasvim suprotna tvorevina od onoga što Fisk (John Fiske) smatra televizijskom publikom. Fisk piše u Televizijskoj kulturi (Television culture) da je osnovna karakteristika njena polisemija ili mnogobrojnost značenja. Program predstavlja potencijalna značenja koja bi mogla da budu realizovana, ili pretvorena u stvarno doživljena iskustva od strane socijalno pozicioniranih gledalaca, u procesu čitanja. Ali kod ove publike nije tako, bar dok se Ben Ričards (Ben Richards) ne pojavi. Za sada je publika nema, i bez ikakvog pokušaja da se pročita nešto između redova, da se nečijem postupku prida neko novo značenje, i svi gledaoci vide jednu istu sliku nasilja koje ih upravo zbog tog nedostatka smisla i privlači svojom „usranom zadrtošću“( Jean-Luc Nancy, Slika i nasilje u Abas Kjarostami Očiglednost filma;). Baš zato je publiku u studiju „Trkača“ nemoguće nazvati drugačije nego tom imenicom u jedninini koja označava homogenu masu koja odbacujući kategoriju individualnog čitaoca, prima istu poruku i isto značenje i ideologije jednog programa, što je savršeno ilustrovano u ovom filmu, i predstavlja direktnu opoziciju Fiskovom stavu da gledaoce treba posmatrati kao publike(u množini) koje sa različitih aspekata i sa različitom svešću tumače poruke koje im televizija šalje.

The running man

Ovaj reality show, koji vodi Dejmon Kilijan kroz čiji lik je prikazano sve ono najprljavije što postoji u ljudskoj prirodi i produkt je kaptalističkog društva i spektakla, ima za cilj da prikaže što više eksplicitnih scena nasilja koje takozvani Goniči izvršavaju nad zatvorenicima koji su se iz ovog ili onog razloga našli tamo, i tako sprovede vaspitnu metodu zastrašivanjem ostatka naroda koji je na slobodi. Takav princip strahovlade podseća na period kada je u SFR Jugoslaviji pretnja Golim otokom bila dovoljna da ljudi ne istupaju i ne prelaze preko dozvoljene linije. U Trkaču se događa sasvim ista stvar kada se putem medija deci nude bonusi i nagrade ako vlastima prijave svoje roditelje ili rođake. Dakle, šou je na vrhuncu uspeha u trenutku kada Ben Ričards, ozloglašeni „Kasapin iz Bejkersfilda“ koji je po zvaničnoj verziji događaja pobio nekoliko stotina nenaoružanih civila, beži iz zatvora sa još dvojicom prijatelja. U tim trenucima Kilijan na pitanje „Koji je najgledaniji šou na svetu?“ još uvek dobija željeni odgovor koji publika skandira, „Trkač!“ , i na pitanje koga vole, čuje svoje ime koje odzvanja u celoj sali. Nakon što je odgledao snimak Ričardsovog bekstva iz zatvora, Kilijan želi da poveća već enormnu gledanost svoje emisije, i povlači veze u vladi da mu isporuče Ričardsa koga uz pomoć ucene ubeđuje da učestvuje u sledećoj emisiji. Vrlo bitno kod ovog šou programa je što pripada posebnom televizijskom žanru koji ima za cilj ne samo da reprodukuje realnost, već je čini smislenom – reprodukuje je na taj način da ona postane lako shvatljiva(John Fiske, Television culture, 1987.) , i upravo je u tome tajna ogromne gledanosti. Ovaj šou predstavlja život i smrt kao sredstva zabave, strah i neizvesnost kao zlatnu koku koja povećava gledanost. U „trkačkom“ društvu, ali na žalost i u našem, ekonomija određuje proizvođačku smernicu televizije i širinu distribucije, i zahteva da ona dopre do masovne publike, koja po Fisku, u zapadnim industrijskim društvima obuhvata brojne sub-kulture, ili sub-publike sa širokom sferom različitih interesovanja , raznolikost društvenih odnosa, različiti stepen socio-kulturalnog iskustva i stoga ona zahteva različite diskurse koji će dovesti do toga da publika uživa u pogramu i razume ga. A svako će razumeti nasilje, uzbudljivost rizika i već spomenutu privlačnost straha. Jedino što se ne uklapa u Fiskovu teoriju jeste što je ova publika, uprkos raznolikosti u pogledu godina, interesovanja i ekonomskog statusa – homogena, i ostaje takva po pitanju jedne stvari –trčanje kroz sektore smrti vide kao zabavu koja ih svake nedelje uveseljava kada se vrate sa posla. U tom smislu društvo spektakla, predstavlja jednu medijskim sredstvima ostvarenu socio-ekonomsku konstrukciju, i odatle ću se nadovezati na Deborovu tezu da je „vreme potrošnje slika, medijuma svih roba, istovremeno je polje u kojem potpuno dolaze do izražaja instrumenti spektakla i cilj koji oni globalno predstavljaju, stecište i oličenje svake pojedinačne potrošnje: znamo da se ušteda vremena kojoj moderno društvo neprestano teži – bilo da je reč o brzini prevoza ili o supi iz kesice – na kraju svodi na to da prosečni Amerikanac gleda televiziju tri do šest sati dnevno.“

To shvatam tako da u društvu budućnosti u filmu „Trkač“, ljudi čine sve ostalo kako bi imali vremena da gledaju šou, dok je sa druge strane država imala viši cilj, a to je kontrola njihovog slobodnog vremena. Debor kaže da „društvenom slikom potrošnje vremena, pak, dominiraju isključivo trenuci dokolice i odmora – trenuci koji se dovode u vezu sa daljinom i koji su, po definiciji, poželjni kao i svaka spektakularna roba. Ta roba je ovde eksplicitno prikazana kao niz trenutaka realnog života čije ciklično vraćanje željno iščekujemo. Ali upravo u tim trenucima koji su dodeljeni životu, spektakl se razvija i reprodukuje, i tako postiže viši stepen intenziteta. Ono što je prikazano kao pravi život pokazuje se samo kao još spektakularniji život.“ A ljude koji poput hrane ili vode u pustinji željno iščekuju ono što im mreža daje, lako je prikovati za televizijski ekran. U odnosu na to poslužiću se Fiskovim rečima koji tvrdi da je „svaki realizam po svojoj prirodi reakcionaran pošto održava stanje status quo-a, odnosno reprezentuje i promoviše dominantnu ideologiju, a ova se svodi na puku konstrukciju smisla u određenom socijalno-ekonomskom ambijentu “ (John Fiske, Television culture, 1987.) što potvrđuje moju tezu o korišćenju sredstava komunikacije za uspostavljanje i održavanje vojne vlasti u spektakularnom trkačkom društvu koje je zauzdano medijima. To porobljavanje svakodnevice i slobodnog vremena posredstvom sveta totalne zabave, koju putem „Trkača“, marketinga i slika, i u „našem svetu “ promovišu multinacionalne kompanije kao što je Coca-Cola na primer, sa jednim od svojih mladalačkih, svetlih brand-ova kao što je Fanta, čiji su slogani isključivo vezani za tzv. „svet zabave“ oštro je kritikovano od strane Debora i Situacionista.