Smrt coveka na Balkanu

Valja se popiti, običaj je.. Smrt čoveka na Balkanu (Miroslav Momčilović, 2012)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin

Scenario: Miroslav Momčilović
Direktor fotografije: Miladin Čolaković
Kompozitori: Predrag Šarović, Aleksandar Kovačević,
Uloge: Emir Hadžihafizbegović, Radoslav Milenković, Bojan Žirović, Nataša Ninković, Anita Mančić
Godina proizvodnje: 2012
Trajanje: 80 min

Na nedavno završenom Međunarodnom filmskom festivalu „Sinema Siti” koji se održavao od 16. do 23. jula u Novom Sadu, domaću premijeru je imao film „Smrt čoveka na Balkanu“ Miroslava Momčilovića koga znamo po filmovima „Sedam ipo” i „Čekaj me, ja sigurno neću doći”.

„Smrt čoveka na Balkanu” je prikazan u takmičarskoj selekciji „Nacionalna klasa“, gde se borio za nagradu sa još 8 filmova. Nije proglašen najboljim ali jeste osvojio čak 4 nagrade, i to za : najbolju režiju, najbolji scenario, najbolju mušku ulogu (Emir Hadžihafizbegović), i uz to je dobio nagradu kritike. Pored toga nagrađen je i na filmskom festivalu u Sopotu sa tri nagrade.

Ovo niskobudžetno ostvarenje traje svega 80 minuta, a radnja je smeštena u jednom stanu, u jednoj sobi. Snimljen je jednom kamerom (statičan kadar) odajući utisak da je sve zabeleženo kao sa „veb kamerom”.

Film je inspirisan istinitim događajem kojem je reditelj prisustvovao. Radnja u ovom filmu je nešto drugačija zbog dodatne dramatizacije koju život ne može uvek da uredi, ali sama srž je ostala nepromenjena. Naime, kompozitor kojeg glumi Nikola Kojo, izvršava samoubistvo ispred kamere. Zabrinut prvi komšija (Emir Hadžihafizbegović) šalje suprugu (Nataša Ninković) po Hitnu pomoć, ali kako to obično biva u našoj državi, Hitna kasni, jer je, naravno, gužva u gradu. Umesto njih prvi na mesto tragedije dolazi pogrebnik. Dok se nešto ovako užasno vama lično ne desi, zaista ne možete da poverujete da Hitna ima dogovor sa pogrebnicima i da dele prihod. Inače, samo o ovom problemu u svetu je poslednjih godina snimljeno nekoliko zanimljivih filmova.

Dakle, znamo da je moral odavno nestao ili je doveden do providne relativnosti tako da bezvlašće i nemoral vladaju socijalno i ekonomski ugroženom društvu. Mislimo da moral nema veze sa trenutnim okolnostima i da je to stvar humanosti, ali eto čovek greši.

Zato ceo kalambur, poveden nesrećnim događajem, na kraju izgleda i deluje u sledećoj atmosferi: komšija koji se naslađuje rakijom (znate, ipak je to običaj), Hitna konačno dolazi, ali može samo da konstatuje smrt; medicinska službenica pravi kraći zapisnik, dok kolega lista tv kanale ne bi li se nasladio golom, očekujući finansijski boljitak na kladionici…

Nakon gužve u saobraćaju, kvara sa vozilom (zapušen karburator) i čekanja majstora, konačno, i policija stiže na mesto tragedije. Taman kada ste pomislili da su barem „plavci” normalni (da li je neko zaista posumnjao?), saznajemo da jedan imam problema u braku i kome je došlo da se tada ispovedi. Celu manifestaciju „post mortem” pratimo kamerom, koju je Nikola Kojo (samoubica) uključio još na početku postavio na komodu, ne bi li snimio nemili događaj ili pak pokazao reakciju ljudi nedugo posle tragedije.

Kuda ide ovaj svet, zaista ne znam, ali da smo u moralnom ambisu, savršeno pokazuje novo ostvarenje Miroslava Momčilovića, koje ima tendenciju da bude veoma dosadno i nezanimljivo, možda najviše zbog smelog (klaustrofobičnog) pristupa. Međutim, Momčilović pokazuje da ima dara da dramaturški, u skučenim uslovima, izgradi dovoljno intrigantnu filmsku priču što ostavlja gledaoca poprilično zadovoljnim.