Iako je u svetu filma najpre poznat po svojim hvaljenim i neobičnim igranim filmovima, Ejbel Ferara – ime od kojeg se uvek očekuju provokacije – zapravo je potpisao i značajan broj dokumentarnih filmova.
U njima, mahom, Ferara se vraća na mesta odakle je potekao on ili njegova familija ili se bavi onim što ga se lično tiče. Ako je u dokumentarnom filmu „Ulica Malberi” iz 2010. godine uspeo da rekonstruiše mesto odakle je započeo svoju filmsku karijeru 1975, a dokumentarcem „Chelsea on the Rocks” da oživi i čuveni hotel Čelzi u srcu Njujorka, Ferara sada donosi dokumentarac „Trg Vitorio” (Piazza Vittorio), kojim slavi čuvenu rimsku „pjacu”. To je jedan od čak dva dokumentarca koje potpisuje u prošlogodišnjoj produkciji. Drugi film „Uživo iz Francuske” posvećen je oslikavanju živih izvođenja muzike, koju je koristio za svoje igrane filmove, kojih nije bilo tako mnogo.
Film „Trg Vitorio” je hronika najživljeg trga u Rimu, na kome se sve multikulturne različitosti ovog grada osećaju u potpunosti. Trg je jedan konstantno živahni multietnički centar u kome žive i Rimljani i Azijati, i Afrikanci i Indijanci. Prolazeći trgom, Ferara se upušta u razgovore sa njima o njihovom poreklu, razlogu dolaska, želji za ostankom. I opstankom u surovom savremenom svetu. Jer upravo zbog svoje vrlo slikovite strukture, Trg Vitorio je postao i stecište mnogih umetnika, kao i samog Ferare, koji zato upravo strukturom dokumentarnog filma uspeva da prodre do srži i da uđe u unutrašnjost njegove jedinstvene dimenzije. Jer Trg čine ljudi i njihove priče. A svojim pristupom, Ferara im otvara vrata da mu se uveliko povere. Raznolikost sadržaja nije skoro bila u toj meri zastupljena, kao u filmu „Trg Vitorio”. U tom smislu, Ferara otkriva zbog čega je upravo Trg Vitorio postao tako inspirativna muza sjajnih filmadžija, među kojima je bio i Pazolini kome je posvetio prethodni film, sa Vilemom Defoom čija je pojava i u Trgu Vitorio naočita.
Kao što je i akcentovao različitosti u dokumentarcu, tako je i svoju karijeru gradio na žanrovski I tematski krajnje različitim ostvarenjima. Rođen u Bronksu, Ferara je počeo snimajući filmove sa Super 8 kamerom, pre nego što se naširoko pročulo za njega zahvaljujući filmovima „Driller Killer” i „Ms. 45”. Ova dva ostvarenja ispunjena žestinom I nasiljem, kao I osobenom stilizacijom, postavila su visoko lestvicu očekivanja od njegovih potonjih radova. Ferara ih nije razočarao. Koliko god da su studiji želeli da ga prisvoje, on je ostao dosledan svom avangardnom pristupu filmu, te je tako potpisao neka od kultnih ostvarenja, poput „Zlog poručnika” iz 1992. godine, ostvarenja koje je vrlo brzo steklo status kultnog. Rađen u gotovo dokumentarističkom maniru, taj film je upravo I naglasio Ferarinu težnju ka jeftinim a provokativnim delima.
Njegova obrada fantastičnih „Kradljivaca tela”, te vampirska poslastica „Zavisnost”, triler „Zmijske oči” sa Madonom, crnohumorna „Sahrana”, religijska ekstravagancija „Marija” i brza komedija „Priče o gogo igračicama”, obogatile su na različite načine njegovu karijeru sve do novog doba kad potpisuje apokaliptični „4:44 Poslednji dan na zemlji” i biografski „Pazolini”, o njegovom očito omiljenom autoru i inspiraciji. Karijeru između popunio je video spotovima, po kojom serijom i, naravno, dokumentarcima. Koliko god je svaki od filmova bio različito primljen i kod publike i kod kritike, Ferara je bez sumnje ostao dosledan svom specifičnom stilu i nezavisnoj produkciji, što mu je i obezbedilo status kultnog autora. Trg Vitorio je sledeći film u nizu kojim on svoj status opravdava.
Podeli na:
