Odlukom Saveta Festivala autorskog filma u Beogradu reditelju Želimiru Žilniku pripala je nagrada za životno delo koja će mu biti uručena na otvaranju festivala 23. novembra u Kombank dvorani.
Na 24. Festivalu autorskog filma (FAF) biće prikazan i Žilnikov novi film „Najlepša zemlja na svetu”, dok će u Muzeju Jugoslovenske kinoteke biti priređena retrospektiva „neopevanog heroja evropskog filma“, kako ga je nazvao selektor programa Žilnikova Internacionala, Greg de Kjur.
Želimir Žilnik (rođen 1942. godine, živi i radi u Novom Sadu), autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drama, nagrađivan na domaćim i internacionalnim filmskim festivalima. Od samog starta profesionalnog rada na filmu je okrenut savremenim temama, koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice („Žurnal o omladini na selu, zimi“ (1967), „Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava“ (1968), „Nezaposleni ljudi“ (1968) i „Lipanjska gibanja“ (1968), „Crni film“, „Ustanak u Jasku“ i drugi.
Studentske demonstracije 1968. godine, i veliki potres iste godine, posle okupacije Čehoslovačke, tema su i Žilnikovog prvog igranog filma „Rani radovi“ (1969) nagrađenog Zlatnim medvedom na Berlinskom filmskom festivalu, kao i sa četiri nagrade u Puli te godine.
Nakon problema sa cenzurom u Jugoslaviji, te zaustavljanja rada na narednom igranom filmu „Sloboda ili strip“ (1972) takođe u produkciji „Neoplanta filma”, Žilnik sredinu sedamdesetih godina provodi u Nemačkoj, radeći nezavisne filmove – sedam dokumentaraca i igrani film „Raj“ (1976). Ti filmovi su među prvima tretirali temu gastarbajtera u Nemačkoj, te se i danas pokazuju na retrospektivama i simpozijumima.
Po povratku u zemlju, od kraja sedamdesetih režira seriju dobro primljenih televizijskih filmova i doku-drama, za Televiziju Beograd i TV Novi Sad ( „Bolest i ozdravljenje Bude Brakusa“ (1980), „Vera i Eržika“ (1981), „Dragoljub i Bogdan“ (1982), „Prvo tromesečje Pavla Hromiša“ (1983), „Stanimir silazi u grad“ (1984), „Beograde dobro jutro“ (1986), seriju „Vruće plate“ (1987), „Bruklin Gusinje“ (1988), „Stara mašina“ (1989), „Crno i belo“ (1990) i dr.). Pomenuti naslovi su nagrađivani na televizijskim festivalima u zemlji i inostranstvu.
U saradnji televizije i filmskih radnih zajednica nastaje i nekoliko igranih filmova, sredinom osamdesetih: „Druga generacija“ (1983), „Lijepe žene prolaze kroz grad“ (1985) i „Tako se kalio čelik“ (1988) – koje u fokusu imaju nagoveštaj političkih i socijalnih promena, kao i nadolazećih tenzija u zemlji.
Tokom devedesetih, u nezavisnim filmskim i medijskim produkcijama realizuje niz igranih i dokumentarnih filmova na temu kataklizme na Balkanu („Tito po drugi put medju Srbima“ (1994), „Marble Ass“ (1995), „Do jaja“ (1997), „Kud plovi ovaj brod“ (1998) i dr.). Filmovi su dobili najznačajnije nagrade na domaćim festivalima (u Herceg Novom, na Paliću, u Novom Sadu i Sopotu). Pokazani su na brojnim međunarodnim festivalima, a na Berlinalu 2005. godine „Marble Ass“ je dobio značajnu nagradu „Teddy Bear“.
Slom sistema vrednosti u post-tranzicijskim zemljama centralne i istočne Evrope, problemi izbeglištva i migracija u novonastalim okolnostima proširene Evrope – okvir su tematskog ciklusa započetog filmovima „Tvrđava Evropa“ (2000 – nagrada „Victor“ za najbolji film godine, Ljubljana ), „Kenedi se vraća kući“ (2003 – nagrada „Zlatna mimoza“ Herceg Novi), „Gde je Kenedi bio dve godine?“ (2005), „Evropa preko plota“ (2005 – nagrada za najbolji regionalni film Beograd 2006 i ZagrebDox 2007), „Dunavska sapunska opera” (2006), „Kenedi se ženi“ (2007), „Stara škola kapitalizma“ (2009) i „Jedna žena – jedan vek“ (2011).
Podeli na:
