Vozvrashchenie

Vozvrashchenie (Andrey Zvyagintsev, 2003)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić
06/05/2013 – 15:00
Vozvrashchenie

Režija: Andrey Zvyagintsev
Scenario: Vladimir Moiseyenko, Aleksandr Novototsky
Muzika: Andrei Dergatchev
Fotografija: Mikhail Krichman
Uloge: Vladimir Garin, Ivan Dobronravov, Konstantin Lavronenko, Natalia Vdovina.

Jedno jutro se probudiš i shvatiš da je ono što si dotada znao već negde u etru. Univerzalna svojina. Da si, vodeći takav život, oslanjajući se na njegove sokove, zaboravio da gledaš okolo, skupljaš dobra koja će te hraniti kad ga više ne bude. Tako prodju godine. Često i cela dekada. Postoji li mogućnost da se negde vratiš, nastaviš otuda ka nečemu što izgleda ispravnije? Oni koje si voleo, oni su već odrasli, ili umrli. Možeš li da podneseš to, dok stojiš na tvrdoj crti sopstvenog postojanja? Tvoje vaspitanje, tvoja dela, se nikada neće pretočiti u nešto posebno. I kad se, konačno, probudiš tamo gde nisi bio, kad shvatiš da se gledaš u ogledalu, u negativu kad pogledaš oko sebe, šta da očekuješ? Samo, sa nekim čudnim ukusom u ustima, slegneš ramenima i onako kako znaš, kako si naučen, nastaviš dalje…

Andrej i Ivan su adolescenti, tek se upoznaju sa svojim granicama, kao i granicama koje se od njih očekuju. Recimo, mladji, Ivan, on nije smeo da skoči sa svetionika u more. Andrej, pak, nije smeo da ostalim drugovima kaže da Ivan nije kukavica. Potukli su se. Obična čarka se završava ogromnim iznenadjenjem, dogadjajem koji menja njihov život iz korena. Otac im se vratio. Spava u drugoj sobi. Potom obed. Za ručkom tek muk. U usiljenoj konverzaciji, on im saopštava da će ih voditi na tri dana na vodopade, na pecanje. Ono što deluje kao avantura zbog koje, vodjeni dečačkim snovima, ne mogu da spavaju, uskoro postaje nešto sasvim suprotno. Odrasli Stranac ih vodi u nepoznatom pravcu, na nepoznato ostrvo, usput izazivajući duboku reakciju na život u njima. Reakciju koja definiše…

Teško je, u tehničkom smislu, izdvojiti bilo šta, samim tim i secirati površinu ovog filma. Oko njega postoji aura celovitosti, opna, koju je teško skinuti. Upravo taj kvalitet je vredan pomena. Retko kad se na platanu ostvari takva sinergija- režija, muzika, gluma, fotografija, montaža. Nema ostatka koji tišti kad se pogleda svaka od ovih komponenti ponaosob, o celovitom rešenju da i ne govorimo. Možda je zato ovaj film ostvario pobedu na Venecijanskom festivalu 2003. tako superiorno. Možda svemu pečat dodaje i iznenadna smrt davljenjem mladog Vladimira Garina, samo dva meseca pre pojavljivanja ovog filma na pomenutom festivalu. Kako god, ono što dolazi pred gledaoce prilično je ogoljenog kvaliteta, takvo da se u njega samo može uplivati. I osećati.

Simbolika povratka vrlo je univerzalnog karaktera. Mistična je, i za svet koji je kreiran u ovom ostvarenju, potpuno je nebitno odakle se osoba, jedna važna, ogromna figura, vraća. Bitno je samo šta taj akt može da izazove. A uvek izazove oprečne, ali jake emocije. Tako se ovo putovanje pretvara u studiju karaktera. Reakcije se nižu, budeći čitav niz dualnosti- one medju generacijama, one medju sinovima, kao i reakcija svake osobe ponaosob na onu drugu i treću. Tri je broj beskrajnih mogućnosti, iako deluje sićušno. Iako je toliko dugo odsutan, Otac u Andreju i Ivanu uspeva da pokrene proces koji jedino otac i može- onaj pravog odrastanja. Stavlja ih u dovoljno situacija u tih nekoliko dana, koliko neko drugi ne proživi za čitav život. A gubitak zajedničkog vremena samo sve ovo čini još intenzivnijim. Takodje, takav odnos je lišen svake pristrasnosti koja se javlja u dugogodišnjem poznavanju svoje dece. Otac nema prostor da se osloni na njihove slabosti ili bolje strane, samo na doslednost. Upravo zato bira pravi out da iz njih izvuče njihovu čovečnost. Na kraju, rezultat je iznenadjujući, ali nikako neočekivan. A tek sedam dana njihovih života, uklesaće u mlade duše glavnih protagonista njihove načine za ceo budući život.

Uistinu, snaga sve ove simbolike u mnogome odredjuje život ovog ostvarenja proteklih deset godina. Čini se da je to dugačak period, no istina je da takvi periodi brzo prodju. Iskliznu ispod svesti svakodnevnih problema. Iako deluje tragično, promena je nužna. Teška, ali pravovremena, ona je blago sama po sebi. Kako za posmatrača, tako i za onoga koji učestvuje u njoj. Kao nekome ko se mogao naći u ovakvoj situaciji (imam mladjeg brata), iako nikada nisam bio ni blizu tako teškim rezovima, razumem odlično koliko je autor uspeo da dobro oslika odnose u muškom delu jedne porodice. Etalonski ustorjeno, ovo delo ostaje jedno od onih koji su velike svakodnevne stvari uspele da pokažu u pravom svetlu. Pravim licima i pravim slikama. Vanserijski kvalitet, koji vredi pohvaliti.