We live in public

We live in public (Ondi Timoner, 2009.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Radiša Cvetković

Mnoge ankete govore u prilog činjenici da se kao najuticajniji izum XX veka javlja Internet. Ove godine je proslavljen jubilej jer je to značajno tehnološko dostignuće došlo do brojke od 40 godina od svog prvog ,,znaka života”. Niko nije slutio u šta će se pretvoriti prvi impuls koji se identifikovao kao poruka na primitivnoj tehnološkoj platformi, davnom pretku globalne kompjuterske komunikacije kakvu danas poznajemo.

Ipak, negde krajem 80-ih jedan naizgled običan radnik u firmi koja se bavi marketingom uvideo je, više intuicijom nego nekom vrstom statistike, da će računarska tehnologija biti presudna za poslovanje u bliskoj budućnosti. Naravno, nije bio jedini, ali je talas koji se pojavljivao na horizontu Džoš Heris predosetio kao odlučujuću životnu priliku a njegova vizionarska pustolovina koja je usledila čini podlogu filma koji je na ovogodišnjoj ,,Slobodnoj zoni” pokupio moje najveće simpatije.

Važna odlika zbog koje je film ,,Život uživo” režiserke Ondi Timoner toliko značajan ne samo za ,,internet generaciju” već i šire, kao dokument o jednom gorućem kulturološkom problemu svetskih razmera u kojem su uključeni svi oni imaju kontakt sa računarom, je zapravo kritički pogled u blisku budućnost i rasvetljavanje domena masmedija. Bitno je u startu naglasiti da Džoš Heris nije tipičan predstavnik pomenute situacije, neko ko je tu bio samo običan deo mase, već ,,prorok haosa” koja će nastati omasovljenjem novog medija koji je na jedinstven način izmenio naše živote.

Biografski film ovog umetnika i ekscentrika započinje sa rađanjem njegovog instinkta za posao, odnosno tom crtom njegove ličnosti koja se tiče ocenjivanja važnosti jednog neistraženog medija na račun koga bi se mogao obogatiti. Međutim, da je sve ostalo na tome ovo delo mlade režiserke verovatno ne bi napunilo bioskopsku salu Kulturnog centra Beograd, niti izazvalo toliko polemika i ozbiljnih diskusija. Glavni lik je sa osećajem za dobar posao imao i istančan osećaj za ono negativno što se skiva u potencijalu interneta koji je počeo da ozbiljno izbacuje iz težista dotadašnje poimanje života. A da bi te svoje zle slutnje demostrirao i što slikovitije pokazao kakvo je pravo lice naše sutrašnjice kojoj hitamo, ubrzao je korak i odveo nas u bućnost kroz umetničke projekte na koje je potrošio veliki deo milionskog bogatstva. Koliko je u tome bio ozbiljan i dosledan, poput Sokrata koji je živeo svoju filozofiju, pokazuje se u na samom početku filma kada vidimo da se Džoš obraća preko video snimka svojoj majci koja je samrtničkoj postelji. Izvrunuo je sebe i sav svoj unutrašnji život maksimalno izložio očima javnosti.

Ali zbog čega bi to neko radio?

Devedesetih godina prošlog veka, kada je Heris bio najaktivniji, sve do finansijskog kraha početkom XXI veka, njegova ličnost se transformisala pod snažnim uticajem interneta jer je on bio u prvim redovima kao jedan od najvećih izaslanika i predstavnika najmoćnijeg medija danas koji je u sebi sintetizovao televiziju, radio i doneo još mnogo toga novog. Poput jedne vrste predvodnika moderne pop kulture, on je uspešno gazio virtualnim poljima sve bolje anticipirajući sledeći korak u konzumaciji na globalnom planu. Kulminacija je dostignuta sa projektom ,,Pseudo.com” koji je predstavaljao prvu internet radio-televiziju koja je bila interaktivna u tom smislu što je dopuštala uživo komentarisanje publike porukama koje su svima bile vidljive, pa i čitane, a njihov uticaj na rad programa bio je ogroman: sugestijama, krtikama, željama i slično. Indikativan je naziv projekta ,,Pseudo” koji otvoreno govori o strukturalnoj dimenziji stvarnosti koja je faktički uspevala da preuzme primat od referentne, iako je označena kao drugorazredna. Te 1993. godine to je bilo nešto sasvim novo, skoro revolucionarno.

Program se menjao po zahtevima publike, a voditelji su imali samo jedan savet od strane velikog gurua Herisa: ,,U emisiji možete raditi šta god želite.” Uspeh je bio već iz ovih šokantnih premisa zagarantovan. Idejni tvorac koncepta je u naletu megalomanstva imao ozbiljnu nameru da istisne ,,CBS” iz posla i postane vodeća zvezda sa najboljim programom kojim diriguje i u kojem učestvuje gledalište bez ikakvih ,,propisnih filtera” ili samocenzure. Mogućnosti viruelnog sveta, koji je prvobitno bio namenjen prevashodno u propagadne svrhe, su dobile stravične razmere koje su opasno izmicale kontroli jer su donosile nezamislive sume novca. Toliko slobodan nastup, razume se, doveo je do javne osude, ali su cenzorske zamke zaobišli na vrlo lukav način, što neću otkrivati, jer se u filmu sve to bolje predstavlja pošto ovo nije delo sa isključivim autorskim pečatom, nego čisto dokumentarno pripovedanje bez upliva posebnih umetničkih pretenzija.

Brzim montažnim sekvencama uz dobar osećaj za rezove, popularnost i značaj ideje ,,Pseudo.com” su apostrofirani na plauzibilan način. Taman kada se pomisli da su svi tabui probijeni, Džoš odlučuje da ide korak dalje: u smiraj dvadesetog veka, 1999. godine, napraviće posebno naselje za 100 ljudi koji će ziveti u idealnim uslovima pod zemljom u bunkeru. Sve će im biti na raspolaganju. Jedini je uslov da budu neprestano pod prismotrom kamera. Rešio je da tu u bunkeru napravi umetnički projekat koji bi predstavljao ,,Milenijumskog Velikog brata”. Poenta tog ogromnog umetničkog performansa je da nam pokaže vrednosti postmodernističnog potrošačkog društva spektakla. Svi ti ljudi su lišeni bilo kakve vrste privatnosti svojevoljno ogoljavajući sebe na najbrutalniji način tačno na pragu dočeka novog milenijuma, i to je oštrica koja je bila upreta kao najupečatljivija društvena kritika ili predskazanje. Ogromna sloboda ih je trošila do degutantnosti da bi na kraju postala prokletstvo, kao u zemlji Dembeliji. To su dometi života ,,on-line”, koncepcija koja se u podzemnom Herisovom hotelu otelotvorila na očigled celog sveta. Ipak, njegove zamisli propraćene su uz neočekivano sjajne reakcije i ogromnu gledanost koliko god da je odlazio u krajnost maksimalno iscrpljujući mogućnosti interneta, sve dok nije od svog života napravio emisiju.

Nakon još jedne verzije rijaliti šou-eksperimenta gde je pod budnim okom kamera držao svoju devojku i sebe, Džoš Heris, ikona XXI veka, je pao u depresiju ostavši bez novca, usamljen u viretuelnom i realnom svetu. Teško je govoriti gde je bio stvarniji, odnosno popularniji i šta mu je teže palo. Taj poremećaj je doveden u fokus pod njegovim autentičnim vizionarskim sposobnostima. Ali najvažnije je uočiti da je on samo prvi među jednakima, predstavnik novih pokolenja.

Na kraju ove potresne ispovesti pobegao je od uterivača dugova u Etiopiju gde ga vidimo kako podučava dečurliju da igraju košarku. Tempo koji je mlada rediteljka držala je dirigovao očekivanjima i nadanjima gledalaca sa dinamikom novih akcija ovog egzibicioniste i iskrenog humaniste. Misija mu je bila da odbaci svoj integritet reflektujući ideje koje su masovno obuzimale sve zagovonike psudo-drušva.

Fabula je iznesena, ali odgovor još uvek nije najasnije određen na pitanje o pravom značaju ovakvih, pomalo izopačenih poduhvata. Ondi Timoner je sa 5000 sati materijala i nakon 10 godina snimanja uspela da nam prenese veličanstvenu priču, skoro modernu bajku, o nesrećnom dečaku koji je odrastao uz TV aparat gutajući svaku epizodu ,,Giliganovog ostrva”, čiji je nagon za publicitetom eksplodirao zajedno sa evolucijom interneta, a koji je zapravo postao žrtva svoje fatalističke želje. Ta simulacija stvarnosti koju nam je donela televizija, a onda i internet, zapravo su postali zamena za stvarni život i ako su u početku bili vezani kao novi medji za realnost i kopirali je; sa razvitkom dolaze do nezavisnosti i potpunog mimoilaženja sa realnošću gde zapravo ti mediji kao produkti kreiraju naš život. Džoš je, kako je sam posvedočio, gurnut u provaliju između realnosti i virtuelnog sveta. U tom ,,vakuumu” lebdi tragajući za sopstvenim statusom i novim načinima da nas iznenadi, ali i upozori.

To možda na prvi pogled deluje pretenciozno, ali de facto stoji da se naše navike, način percepiranja stvarnosti i odnos prema drugim ljudima umnogome promenio od kada smo postali virtuelno aktivni. Manifestacije simptoma ove savremene bolesti drušva se prepoznaju kod svakog korisnika svetske globalne mreže koja je kao hiper-realnost na mnogo načina progutala realnost i učinila je zavisnom od nje.

Avantura Džona Herisa, filmski oblikovana u koherentnu celinu, je pokazala moći interneta kao servisa za prikazivanje, reklamiranje, što bi bio jedan od glavnih aspekata ovog dokumentarca. Njegova vizija budućnosti za kojom smo svi posegnuli predstavlja opomenu koja zahteva angažovanje i osvešćenje. Otvorio je Pandorinu kutiju i pokazao nam šta se sve tu krije. Socijani autizam je boljka koja će tek poprimiti oblike pandemije. To je perverzija trenda eksponiranja preko ,,mreže” koja je blizu vrhunaca i tako uzrok mnogih deformacija duhovnog ustrojstva današnjeg čoveka.

Skandaloznim poduhvatima deklarisao se kao začetnik velikog milenijuma punog očekivanja. Apel koji bi trebalo da nas trgne iz (konformističkog) dremeža i natera da kritičkim mišljenjem izmenimo navike zarad istinskog napretka društva.