Zena sa slomljenim nosem

Žena sa slomljenim nosem (Srđan Koljević, 2010.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin

Scenario: Srđan Koljević
Fotografija: Goran Volarević
Muzika: Mario Schneider
Montaza: Marko Glušac
Glumci: Anica Dobra, Nebojša Glogovac, Branka Katić, Nada Šargin, Vuk Kostić, Jasna Žalica
Trajanje: 104 min

 
Drugi film Srđana Koljevića sa veoma zanimljivim nazivom „Žena sa slomljenim nosem“, prikazan je na otvaranju 17. evropskog festivala na Paliću. Mnogi su negodovali zbog naziva, jer ga nisu najbolje razumeli i delovalo im je čudnjikavo. U pitanju je anegdota. Kada su pitali nekog našeg čoveka kakav je grad Čikako, odgovorio im je: „kao žena sa slomljenim nosem“. S obzirom na to da je ovo njegov tek drugi film, (pre šest godina snimio je debitansko ostvarenje „Sivi kamion crvena boje“) rekao je da je razlog zbog kojeg filmovima daje ovako duge nazive činjenica da neće mnogo filmova za života snimiti.
 
Film je dobio dosta nagrada na nedavno završenom festivalu „Sinema Siti“ u Novom Sadu – proglašen je za najbolji film u „Nacionalnoj klasi“, a dobio je i nagradu za najbolji scenario.
 
Snimio je film po sopstvenom scenariju tako ostao veran sebi. Prethodno je napisao scenario za filmove „Klopka“, „Ljubav i drugi zločini“, „Nataša“, „Normalni ljudi“. Ono što ga možda razlikuje od prethodnih dela jeste malo drugačiji završetak. 
 
U pitanju je melodrama koja okuplja najbolje glumce naše kinematografije. Tri priče prepletene u jednu, a radnja je, imao sam osećaj smeštena na Brankovom mostu u glavnom gradu. Iako fotografija nije po meni baš najbolja, bilo je i lepših lokacija za snimanje, Beograd je konačno dobio boju. Nema sivila, bede i tuge, kao glavnih asocijacija. Dok Gavra, mizantrop, (Nebojša Glogovac), izbeglica iz Bosne, taksira u svom zelenom Mercedesu, tokom kišnog letnjeg dana zaglavljen u gužvi na mostu, priča sa ženom sa slomljenim nosem (Nada Šargin) koja u naručju ima dete. Nakon nesporazuma, žena izleće iz auta i skače sa mosta. Anica (Anica dobra) staje da vidi šta se desilo i tada po prvi put vidi Gavru, dok je na istom mostu došlo do velike svađe između Biljane (Branka Katić) i Gorana (Vojin Ćetković). Na kraju mosta, Biljana izleće iz njihovih kola i moli Anicu, koja sluša šlagere na radiju, da je poveze gde god i što pre. Tada shvata da još uvek nije prebolela svoju veliku ljubav, koji je umro nakon komplikacija posle operacije slepog creva. Gavra ostaje na milost i nemilost sa bebom i pokušava na sve načine da sazna šta je bilo sa ženom koja je htela da okonča svoj život. Srećom pronašao ju je u bolnici. Još uvek je bila živa, ali kao da nije imala želju za punim pluća. U sudarima sa nemogućim ljubavima ljudi spašavaju jedni druge, prevazilaze ožiljke, i ponovo otkrivaju prave razloge za život.
 
Iako je film dosta simpatičan i opuštajući izuzev nekih scena, međutim, dovoljno ne razrađen scenario onemogućava nam da kažemo da i mi imamo pravu melodramu. Ono što najviše bode jeste nerazrađenost pojedinih likova i priča. Najveći akcenat je da Gavrinom liku, koji zbog okolnosti pod kojim je došao u Srbiju, ne može da zavoli ljude. Priče oko Biljane i Anice, ostaju u senci. Kada smo konačno otkrili razloge njihove nesreće, Koljević je udario rez. Koji je glavni razlog za to, najbolje zna reditelj. Možda je prejak zalogaj bilo ispričati tri priče koje se prepliću ili je nešto drugo po sredi?
 
Da nešto na našoj Akademiji nevalja mogli smo da vidimo preko Rakočevića (Marko) i Kostića (Stefan). Obojica u mnogo odskakali od ostalih glumaca, ali u negativnom smislu. Ipak nisu oni krivi jer su ih tako naučili. Anica i Branka su velike glumice koje su svoju glumačku karijeru izgradile u inostranstvu, dok Glogovac ima dosta godina staža. Možda će se jednog dana nešto kod nas na Akademiji promeniti, ali do tada, moraćemo da se naviknemo, na drvenu, veštačku i veoma neprirodnu glumu.