Izvor: Filmske radosti
Autor: Miroslav Bata Petrović
11/11/2013
Sama reč „avangarda“ je kovanica koja je nastala od francuskih reči „avant“=napred i „garde“= vojska-čuvari. Dakle pojam je prvobino bio vezan za vojne formacije i označavao je prve redove vojske, predhodnice, one delove trupa koje krče teren; ratne prethodnice, što bi se reklo: „čistači minskih polja“; s tim što vojna avangarda uvek ide napred po naredbi viših komandi, a umetnička dobrovoljno i na lični rizik.
Za „avangadizam“ u umetnosti Ivan Klajn i Milan Šipka, autori „Velikog rečnika stranih reči i izraza“, kažu: to je „… sklonost ka novosti i izmenama… težnja da se novim, revolucionarnim idejama izmeni postojeće stanje“. A za film, Branko Vučićević je napisao u svojoj knjizi „Avangardni film – knjiga I“, 1984. : „… avangardni film je onaj koji istražuje, prekoračuje uspostavljene granice, krši osveštana pravila, preuređuje i obnavlja filmski jezik – koji se brzo razvio, a još brže okamenio u konvencije“.
Svaki put kada čujem reč AVANGADA ja se setim aforizma Dušana Radovića, još iz vremena našeg „komunizma” i Titove vlasti, kada su komunisti sebe nazivali „avangardom radničke klase“. Duško Radović je napisao: „Avangarda grabi unapred“. Ova britka dosetka, pored svoje političko-ironijske konotacije (ako se ona odbaci), veoma precizno definiše pojam „avangarde“. Dakle, avangarda je nešto što „stremi ka budučnosti“, „vodi napred“, pokreće i menja postojeće stanje.
U istorijskom smislu, po zvaničnoj istoriji umetnosti, avangarda u današnjem smislu reči, pojavljuje se sredinom 19. veka. Ja tu avangardu nazivam „avangardom u užem smislu“ ili „modernom avangardom“, jer mislim – i moglo bi se reči, da je avangarde uvek bilo. Uvek su se pojavljivale nove snage i nove ideje koje su menjale postojeću umetnost. Inače, ne bi se nikada ništa promenilo u umetnost; umetnost bi bila vekovima ista – dakle, mrtva. A te nove ideje nisu nikada padale s neba, već su se rađale u nečijim glavama – samo, to se ranije nije tako zvalo.
Bitno je napomenuti da se nikada nijedna promena u minulim vekovima nije desila, a da joj nisu prethodile neke promene u društvenom i političkom okviru. Da ne idemo dublje u prošlost, moglo bi da se kaže da je „Gotika“, svakako, bila avangarda u odnosu na „Romaniku“, a na scenu je donela jedna nova društvena svest, jedan novi društveni sloj koji je sredinom 13. veka počeo da se stvara u Evropi i iz koga je nastalo građansko društvo. Prethodni vekovi, tzv. „srednji vek“, bio je pod snažnom dominacijom crkve i klera. „Romanička umetnost“ bila teška i mračna. Građene su široke, stabilne katedrale sa malim prozorskim otvorima i mračnum enterijerima, gde je moglo da se razvija, takođe, tamno slikarstvo sa zastrašujućim prikazima, a nad glavnim portalom gotovo uvek je isklesivana u reljefu predtava „Strašnog suda“. Cilj je bio da se zastraše vernici i da se strahom drže u pokornosti. Sredinom 13. veka, u Zapadnoj Evropi, dolazi do raskola između sve prosvećenijeg plemstva i crkve, između kraljeva i crkvenih poglavara, pojavljuju se gradovi kao nova socijalna udruživanja ljudi i počinje da nastaje ono što ćemo kasnije nazvati „građanskom klasom“. U takvim okolnostima, rasterećenim pritiska crkve i Inkvizicije, nastaje jedna nova umetnost, svetlija i vedrija – Gotika. Grade se visoke, kitnjaste katedrale, sa ogromnim prozorskim otvorima i puno svetlosti u enterijerima, a ti prozori zatvaraju se ogromnim vitražima koji, istina, i dalje prikazuju svece, ali u čistim i jakim, transparentim bojama. Ta nova umetnost, za razliku od prethodne, koja je zastrašivala vernike, sada želi da vernike privuče lepotom.
Ako analiziramo kasnu „Romaniku“, negde sa početka 13. veka, uočićemo niz detalja koji su novi i koji nagoveštavaju „Gotiku“. Zar to nije bila avangarda? Slično je bilo i sa ranom „Renesansom“. Zar Čimabue i Đoto nisu bili avangarda kada su prvi počeli da slikaju Hrista i Bogorodicu po modelima ljudi iz stvarnog života, a ne po nekim šemama i vizantijskim obrazcima, koji su se vekovima precrtavali? I to su bili veliki ekscesi. I oni su, u početku, imali ozbiljne probleme sa crkvenim vlastima. A šta reći za Hieronimusa Boša?… I da ne idemo sada dalje na „Barok“ i ostale stilove pre 19. veka. Stvari se uvek slično ponavljaju, ali to su bili procesi koji su nastajali i smenjivali se u dužim vremenskim intervalima. Do promena se čekalo i po nekoliko vekova.
Dve stvari su važne da se naglase: svaka nova umetnost u prošlosti težila je da se kanonizuje, da uspostavi svoja pravila, ona „od kojih nema boljih“; reakcije nastaju kada se promene društvene i političke okolnosti i kada se shvati da se prethodna umetnost istrošila i da više ne odgovara tom novom vremenu.
Kako se približavamo 19. veku ti intervali postaju sve kraći, promene i reakcije postaju sve brže i učestalije, da bi se početkom 20. veka pretvolile u snažnu eksploziju stilova i pravaca. Tako, dolazimo do 19. veka gde, sredinom veka, nastaje avangarda u današnjem smuslu reči. I to u Francuskoj. Ali zašto baš u Francuskoj? Posle Francuske revolucije i Napoleonovih ratova, u Francuskoj se stvara stabilno buržoasko društvo liberalnih orijentacija. U takvim istorijskim okolnostima i takvom društvenom uređenju, punom tolerancije, mogao je da nastane „slobodan umetnik“, slobodan i nezavisan od crkve, dvora, države, bogatih mecena, radnog vremena…
Ali, opet, dolazi do raslojavanja i tih slobodnih umetnika na zvanične, cenjene, bliske establišmentu, kojima su dostupne galerije, od koji se naručuju dela, kojima se dela otkupljuju za muzeje, koji se, takođe, u to vreme počinju da osnivaju. Dakle, to je paradigma građanskog umetnika. I, s druge strane, nalaze se oni kojima to sve nije dostupno. U vezi sa ovom drugom grupom, pojavljuje se jedan nov termin – boem i boemija. Reč je povezana sa nemačkim nazivoma Bohemija za staru Češku, gde je postojala mitska Romska država u kojoj su Romi živeli u suprotnosti sa svim društvenim pravilima i shvatanjiama, a bavili su se putujućim zabavljačkim poslovima, kao što su cirkusi, žonglerstvo, ples i sl… Taj model života pripisan je umetnicima koji su živeli slobodno i skromno, često bez porodica, bez ropstva građanskim običajima i moralu, skloni ekscesima svih vrsta – drugim rečima, umetnicima s one strane građanskog društva, njegovih pravila i običaja . Za prvog boema proglašen je slikar GUSTAV KURBE, koji je baš tako živeo, ali koji je bio i politički angažovan. Družio se sa Prudonom, čuvenim teoretičarem anarhizma, čitao je ruskog anarhistu Bakunjina, učestvovao je u „Pariskoj komuni“, bio je sklon ekscesima… Boemija se širila francuskom umetničkom scenom i za njih se vezuje pojava avangardizma i uopšte „umetničkih pravaca“.
Ovde moramo da razjasnimo razliku između stila i pravca. Pod stilom se podrazumeva formalna srodnost pojedinih umetnika koji su istovremeno radlili, nezavisno jedan od drugoga, a istoričari umetnosti su tu srodnost, obično, retroaktivno uočoli i grupisali u tzv. stil. Pravac, pak, podrazumeva organizovanu grupu umetnika koji se izražavaju na isti ili sličan način i trude se da zajedno nastupaju, a često imaju i svoje umetničke manifeste u kojima definišu svoja estetska polazišta, stavove i ciljeve. Tako možemo da kažemo da su „Impresionisti“, koji se pojavljuju između 1860. i 1870. prvi jasno definisan „pravac“, sa jasnim namerama. To su bile: 1. da afirmišu svoje viđenje slikarstva, koje je posle pojave fotografije moralo da doživi izvesnu transformaciju, u smislu odstupanja od realističkog prikazivanja predmetnog sveta, a i protivili su se slikarstvu u ateljeima, zalagavši se za slikarstvo u otvorenom prostoru, punom svetla; 2. zatim, želeli su da se kao grupa lakše domognu izložbenih salona koji su im kao pojedincima bili nepristupačni, i konačno, 3. da ostvare svoja socijalno-sindikalna prava.
Od „Impresionizma“ nastaje ono što nazivamo epohom „Moderne umetnsti“, u kojoj se sve češće pojavljuju reakcije pravca na pravac, a pojedini avangardni pravci, ne samo da se sve brže i brže smenjuju, nego veoma često i egzistiraju istovremeno. Tako se već u vreme „Impresionizma“, javljaju njegovi derivati: „Pointilizam“ i „Post-impresionizam“, pa kao direktne reakcije na „Impresionizam“ – „Simbolizam“ i „Ekspresionizam“… To nije pojava samo u slikarstvu. Slične ideje javljaju se i u drugim umetnostima. Na primer: u poeziji Malarme, Rembo i Apoliner, u muzici Klod Debisi, Erik Sati, Rihard Vagner…
A u 20. veku, samo u prve tri decenije, imamo pojave: Fovizama, Kubizma, Dadaizma, Apstrakciuje, Konstruktivizma, Neokubizma, Futurizma, Metafizičkog slikarstva, Nadrealizma, te kod nas „Zenitizma“ Ljubomira Micića, koji je, iako nije dovoljno priznat, bio istinski i originalan pravac u evropskim razmerama… Sve su to avangardne rakcije na druge, paralelne, pravce. I ko zna šta bi se sve još događalo da nije izbio Prvi svetski rat. I ne zaboravimo da je to, upravo, vreme pojave filma i njegovog pionirskog sazrevanja. Film se pojavio, tačnije „eksplodirao“, krajem 1895. i krenuo je u komercijalno osvajanje sveta. Ali, svest o tome šta je zapravo film, malo je sporije sazrevala. S obzirom na činjenicu da se radilo o novom izumu, novom mediju, te da se, narednih tridesetak godina skoro svakog časa otkrivalo nešto novo u vezi s filmom, u tehničkom ili kreativnom smislu, postoji teza da su to bile najavangardnije filmske godine, jer se praktično svako pomeranje i unapređivanje filma kao tehničkog izuma, medija i umetničkog jezika – zapravo, desilo i definisalo u te tri prve decenije. (Da podsetim: razdvajanje projektora od kamere, prelazak sa 16 sl/sek na 24 sl/sek, usavršavanje optike, otkrće krupnog plana, pokreta kamere, montaže, napuštanje „snimljenog pozorišta“, uobličavanje filmskog jezika, pojava zvuka i kolora na filmu…). Naravno, i pojava filmske kritike i teorije – te prve reakcije na brzo okamenjavanje filmskog jezika, koji su diktirali fabrikanti filma, desile su se u tih 30 godina.
U tom smislu, postoji i teza Banka Vućićevića, izražena u njegovoj prvoj knjizi o „Avangardnom filmu“, po kojoj je filmska avangarda postojala samo do Drugog svetskog rata, da su do tada otvorene i definisane sve ideje filmske avangarde, da su svi eksperimenti na filmu prvi put urađeni do tog trenutka, a da je posle Drugog svetskog rata avangarda bila samo niz varijacija već viđenih ideja. Ja sa tim ne mogu u potpunosti da složim jer su nove tehnologije, novi društveni pokreti (kao što su, na primer, rok, pank, hipi-pokret, i sl.), zatim, globalne pojave u umetnosti (kao što su modernizam i postmodernuzam) i, konačno, akumulirano estetsko iskustvo, otvarale mogućnost da filmska avangada ne bude baš tako reproduktivna, kao što Branko Vučićević kaže.
Predavanje održano u Domu kulture „Studentski grad” (Beograd) u ciklusu „Moj pogled na avangardni film“, 29. maja 2013.godine. Predhodni predavači: Prof. Dr Vlada Petrić, Jovan-Joca Jovanović i Branko Vučićević.
Podeli na: