Izvor: Filmske radosti | DW
06/09/2012
Nemački filmski reditelj Verner Hercog u svojim filmovima prikazuje ljude u ekstremnim situacijama, a čovek i priroda imaju ravnopravne uloge. On kamerom otkriva nove svetove. Rođen je pre 70 godina.
Malo ko je očekivao da će od svih nemačkih reditelja baš Verner Hercog napraviti karijeru u Holivudu. Sa izuzetkom Rolanda Emeriha i Volfganga Petersena, koji su uglavnom komercijalno orijentisani i koji su tek u američkoj „fabrici snova“ ostvarili pravu karijeru, Hercog je jedini od uglednih i cenjenih nemačkih reditelja koji je u Holivud došao kao poznato ime i kojem su otvorena sva vrata. Hercog danas bez problema može da za svoje filmove angažuje glumce poput Eve Mendes, Nikolasa Kejdža, Viljema Defoa ili Kristijana Bejla. A činjenica da on uspeva da pokrene filmske projekte vredne milione bez da se pritom potčini tradicionalnom i krutom studijskom sistemu američke filmske industrije, spada u velike misterije međunarodnog filma.
Hercog je rođen 5. septembra 1942. u Minhenu i odrastao je u bavarskoj provinciji, uz Vima Vendersa i Rajnera Vernera Fasbindera najpoznatiji je predstavnik tzv. novog nemačkog filma. Šezdesetih godina prošlog veka su tada mladi autori pokrenuli pravu revoluciju u nemačkom filmu, razbijane su okoštale i neproduktivne kako estetske tako i organizacione strukture. Hercog je, međutim, već tada bio individualista i nije pripadao ni jednoj grupi. On je bio manje teoretičar od drugih, a osim toga i nije bio čovek bioskopa – on i danas tvrdi da su na njegov rad više uticali događaji iz detinjstva nego film kao oblik umetnosti. Jedno od tih ranih i jakih iskustava je i bombardovanje gradića Rosenhajma u kojem je krajem Drugog svetskog rata živela njegova porodica. Hercog se još živo seća slika kuća koje gore i koje se ruše od eksplozija. To da postoji tako nešto kao što su bioskop i film, on je saznao mnogo kasnije, kao mladić.
Ekstremne situacije
Hercog je samouki reditelj. Najpre je snimao kratke filmove, a 1968. i svoj prvi celovečernji film „Znakovi života“. Već u toj priči o jednom nemačkom vojniku za vreme Drugog svetskog rata na nekom grčkom ostrvu, sadržani su elementi koji će i kasnije biti tipični za njegov rad: ljudi u vanrednim situacijama, likovi koji se stalno nalaze na ivici ludila, uticaj prirode na psihičku stabilnost likova i na njihov međusobni odnos. U filmu o Kasparu Hauseru „Svako za sebe, bog protiv svih“, s kojim je postao poznat i međunarodnoj publici, ti su elementi vrlo prisutni.
Ipak, Hercog je najpoznatiji postao zahvaljujući svojoj saradnji sa ekscentričnim i „otkačenim“ glumcem Klausom Kinskim. S njim je snimio pet filmova, poput vampirske priče „Nosferatu“ i adaptacije „Vojceka“ Georga Bihnera, kao i dokumentarni film „Moj najdraži neprijatelj“ o komplikovanoj i često vrlo napornoj saradnji njih dvojce. S Kinskim je Hercog putovao dva puta i na snimanje u Južnu Ameriku, gde je u filmovima „Agire, gnev Božji“ i „Fickaraldo“ pričao priče o istraživačima, vojnicima i gotovo suludim kolonijalnim osvajačima.
Snimanje kao avantura
Legendarne su priče o snimanjima Hercogovih filmova. Neka su, ako je verovati izveštajima onih koji su snimanjima prisustvovali, bila uzbudljivija od samih filmova. Posebno su eksplozivne situacije nastajale između Hercoga i Kinskog. Postoji priča da su, tokom snimanja prvog zajedničkog filma „Agire, gnev Božji“, jedan drugome čak pretili smrću. Kinski je, navodno, potpuno iznerviran Hercogom i uslovima snimanja u južnoameričkoj prašumi pretio prekidom snimanja i odlaskom, na šta mu je Hercog odgovorio da će imati nekoliko metaka u telu pre nego što stigne na drugu stranu reke. Legenda dalje kaže da su, nakon toga, obojica spavali naoružani. Pa ipak, film je okončan i pobrao je velike pohvale, neki kritičari čak smatraju da se radi o jednom od najboljih filmova svih vremena. Nakon što su obojica preživeli to snimanje, Hercog i Kinski nastavili su saradnju – ukupno na još četiri filma.
Za jedan od njih, „Fickaraldo“, Hercog je usred južnoameričke prašume dao da se napravi kopija originalnog broda iz 19. stoleća kojeg potom ljudi samo snagom svojih mišića i svoje volje prenose preko jednog brda. To je jedan od primera važnog načela Hercogova filmskog rada – on nikada nije bio reditelj koji rado snima u studiju, već je uvek izlazio napolje, u prirodu ili na ulicu. Ono što je zahtevao od svojih glumaca, Hercog je činio i sam – upuštao se u svoje teme i odlazio na mesta snimanja s punom strašću i bez oklevanja. Bioskop do poslednjeg daha.
Nikad viđeni snimci
Nakon smrti Klausa Kinskog 1991. godine, Hercog se donekle povukao iz javnosti. Neko vreme nije snimao velike celovečernje igrane filmove, bavio se pre svega insceniranjem opera i na dokumentarnim filmovima. Usprkos tome, on svoje osnovne postavke nije menjao. Te dokumentarce Hercog je snimao u rudnicima, duboko pod zemljom, na naftnim poljima u plamenu ili u pustinjama. I u svima njima uvek se radi o ljudima koji se nalaze u ekstremnim situacijama, ljudima koji se bore s prirodom i koji u njoj žive, o novom, neobičnom ali otkrivajućem pogledu na svet i njegove stanovnike.
Isto kao što je mnoge iznenadilo to „povlačenje“ Vernera Hercoga s velike filmske scene, iznenadio ih je i njegov povratak na, sada još veću scenu – Holivud. Da će se baš taj reditelj, koji je važio za osobenjaka i izrazitog individulistu, koji je stalno pazio na to da se bavi samo stvarima i temama koje ga zaista zanimaju, da će upravo Verner Hercog otići u Los Anđeles i na tamošnjim brežuljcima pregovarati o filmskim projektima, s time nije računao niko. Ali svojeglavi Hercog se odlučio na taj korak i time potvrdio svoju svojeglavost. On doduše nije počeo da radi s onim najvećim studijima, ali njegovi filmovi uprkos tome okupljaju svetsku glumačku elitu i koštaju milione dolara. Hercog se u Holivudu, međutim, nije „prodao“ – on je u okviru žanrovskog filma „Zli poručnik“ zadržao individualnost, a nije se libio ni „teških tema“, pa je u šokantnom dokumentarcu „Red smrti“ intervjuisao petoro osuđenika na smrt u jednom zatvoru u Teksasu.
U jednom intervjuu Verner Hercog je rekao da on ne pravi razliku između stvarnosti i fikcije. U svom čudnovatom filmu „The Wild Blue Yonder“ iz 2005. on je to i pokazao. U priču o jednom vanzemaljcu koji želi da istraži Zemlju, Hercog je isprepleo i nikada ranije objavljene snimke NASA kao i video-materijal snimljen u ispod polarnog mora. Pokazati publici slike i prizore koje niko ranije nije video – to je jedna od konstanti Hercogovog filmskog stvaralaštva. Ni sa 70 godina, ta strast nije nimalo otupela.
Podeli na:
