Predrag Laković – Zbunjeni usamljenik

Izvor: Filmske radosti
Autor: Branko Radaković
15/07/2011

Predrag Laković, među prijateljima i obožavateljima poznat kao Pepi, rođen je 28. marta 1929. u Skoplju, u Makedoniji.

Njegov brat blizanac, takođe čuveni glumac Dragan Laković, rodio se 5 minuta kasnije. Predrag je jedva preživeo na porađaju ali je živeo duže od svog brata, pa i pored toga tragično je okončao život. Prema jednoj verziji udavio se slučajno, a prema drugoj to davljenje tumači se kao samoubistvo. Sve u svemu, tragedija se desila 9. septembra 1997. kod Čuruga na Mrtvoj Tisi. Tu je za života dosta vremena provodio jer je bio veliki pecaroš i imao je svoju vikendicu na Bisernom ostrvu.

U vreme Predragove smrti snimao se film „Crna mačka beli mačor“’ u kome je glumio matičara. Ulogu nije dovršio ali su scene sa njim ostale u završnoj verziji filma koji je zvanično realizovan 1998, a scene koje nažalost nije stigao da snimi, odglumio je Miki Manojlović.

Predrag Laković je prvu filmsku ulogu imao u ostvarenju Puriše Đorđevića „Opštinsko dete“ iz 1953. koje je nastalo prema istoimenom romanu Branislava Nušića. I Puriši Đorđeviću je ovo bio debitantski rad. Bio mu je to prvi dugometražni film koji je stvorio, a Laković je 1954. ostvario sledeću rolu u još jednom filmu koji je nastao takođe po čuvenom delu Branislava Nušića. Bilo je to „Sumnjivo lice“.

U prvoj filmskoj roli Laković glumi mladog bogoslova i već tu se nazire njegov osobeni stil koji će sasvim razviti tek kasnije. Mladi bogoslov je zanesenjak ali je i usamljen i zamišljen, što ne priliči njegovim godinama. Lakovićev čuveni izgubljeni pogled i specifičan topao glas (čak i onda kada se trudio da bude grub, njegov glas je znao da bude topao) ostaće do poslednje uloge njegov ubedljiv zaštitni znak.

Do kraja svoje karijere, Laković će uglavnom glumiti sanjare, osobenjake, usamljene boeme koje niko ne razume, a takav je Laković kažu bio i u privatnom životu. Pored toga, veoma je dobro znao da odglumi i zadrte starce ali mu je savršeno pristajala i uloga brižnog dedice na čijem je licu živela neka neobična seta i neizbežno se ocrtavala patnja. Veoma često, mnogi njegovi likovi bili su na jedan zanimljiv način nespretni dok recimo galame ili nešto nebulozno komentarišu u bradu, a sve to začinjeno je sa određenim neurotičnim nervom koji je legendarni glumac imao i taj nerv jasno se ocrtavao na njegovom licu.

Laković je bio poseban ali možemo recimo naći sličnosti sa još jednim introvertnim boemom iz bogate garniture srpskih glumaca, a to je Slobodan Perović.

Kao što je slučaj sa likovima koje je tumačio Perović i kod likova koje je glumio Laković, u većini slučajeva, nalazimo neku neobično tešku muku koju nose sa sobom. Naravno, svako je na svoj način posebno ispoljavao tu svoju specifičnu crtu i ova dvojica velikana, u svakom slučaju, jedinstvene su pojave na umentičkom nebu. Sličnosti između njih ima još, ali interesantno je koliko su i pored toga, oni, svako na svoj način bili posebni i različiti međusobno.

1963. Laković glumi u TV drami „Cipelice od krokodilske kože“ koju je režirao čuveni TV reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi, a nešto kasnije Laković će ponovo sarađivati sa njim. Glumiće u još dve njegove TV drame: u „Poslednjoj avanturi“ iz 1984. i „Petom činu“ iz 1985.

U TV drami „Peti čin“ Predrag glumi Martina, glumca koji slavi trideset i pet godina pozorišne karijere. U „Petom činu“ pored njega glumi i Slobodan Aligrudić koji tumači lik Arsena. On je Martinov dugogodišnji prijatelj iz škole, a zajedno su se borili i u Drugom svetskom ratu i zajedno glumili dugo godina u pozorištu ali Arsen ne želi da bude na proslavi svog prijatelja. Martin insistira na tome ali kada vidi da mu je prijatelj nezadovoljan i da postaje zloban prema njemu, ostaje sa njim. U njihovoj zatvorenoj diskusiji dolazi do prisećanja i nekih dotadašnjih prećutkivanih loših istina, pa tako recimo Martin saznaje od Arsena da ga je upravo on prijavio vlastima svojevremeno kako bi ovaj dospeo na Goli otok i bio sa njim zajedno i tu, te je Martin proveo tri i po godine na ostrvu “zahvaljujući“ svom dugogodišnjem saborcu, a da to sve nije znao dok mu ovaj nije rekao.

U filmu Zorana Amara „Piknik u Topoli“ iz 1981. Laković ima malu, epizodnu ali veoma uverljivu rolu. Glumi čuvara šume koji na samom kraju drži monolog pred četvoro mladih ljudi (dva muškarca i dve devojke) koji su došli na izlet da proslave neformalno venčanje. Međutim, izlet uskoro prerasta u pakao.

Njegov monolog je tragikomičan. On pokušava da bude strog i kritičan prema omladini ali je na jedan neobičan način i veoma zbunjen, a u globalu govor je besmislen, pa to sve daje jedan poseban šarm ovom nepretencioznom ostvarenju koje želi da prikaže izgubljenost mladih ali i onih koji su već u zrelim godinama i koji bi trebali mlade da upute na pravi put. Ipak, smernice ne postoje ni za jedne, ni za druge.

Kritičan prema omladini je i u odličnoj seriji „Priče preko pune linije“ (glumi glavnu rolu u petoj epizodu koja se zove „Vešernica“) iz 1982. koju je režirao Nikola Lorencin. Ipak, ovde je znatno grublji. Tumači lik Koste koji je ozbiljno gnevan na mladi bračni par Milicu i Peru koji su se sa bebom nezakonito uselili u vešernicu.

Kosta je predsednik kućnog saveta zgrade u kojoj je mladi par našao utočište i Kosta će po svaku cenu pokušavati da ih izbaci ali bezuspešno, a na kraju će se ipak sažaliti kada upozna i shvati koliko su bezosećajni Milicini i Perini roditelji.

Sa Zoranom Amarom sarađivaće i u „Šmekeru“ koji je definitivnu realizaciju doživeo 1986.

Laković u ovom ostvarenju igra oca glavnom junaku Pavletu Ivkoviću (glumi ga Žarko Laušević) koji beži iz vojske pošto saznaje da je njegova devojka postala foto-model, te je ljubomoran, pa zbog toga uspeva da načini u afektima niz ispada. Lakovićev lik je ovde ponovo kritičarski nastrojen. Ovoga puta prema sinu ali ta kritičnost je sasvim opravdana i sa pravom jer mladi vojnik u bekstvu pravi gluposti.

Sa Lauševićem će ubrzo ponovo zaigrati i u seriji „Sivi dom“ Darka Bajića koja je realizovana iste te 1986. Laković će glumiti gazdu liku koji glumi Žarko, a taj lik se zove Šilja i on izlazi iz popravnog doma rešen da konačno živi normalnim životom ali okolina ga sputava u tome. Šiljin gazda je dobroćudan matorac koji je prijateljski nastrojen prema Šilji ali njegove dve ćerke navaljuju da izbace bivšeg domca. I gazda je primoran da posustane pod njihovim uticajem ali on će to saopštiti svom podstanaru na najbolji mogući način. I Šilja i on znaće da između njih postoji toplina ali da su okolnosti gorke.

Laković je dakle pokazao kroz tu ulogu da mu savršeno pristaje da glumi i likove koji znaju da prepoznaju i saosećaju prema mladima, a ne samo da kritikuju. Tu očinsku toplinu koja izvire iz njegovog lika prepoznajemo i kroz lik koji tumači u filmu „Hamburg Altona“ iz 1989. Tu glumi kino operatera Šilju koji je zabrinut za sudbinu Predraga Simića zvanog Bogart koji je pobegao iz zatvora, a takođe i za njegovog brata koji je krenuo stazama kriminala. Šilja je bio prijatelj sa njihovim ocem koji je rano preminuo i od detinjstva braći je bio neka vrsta staratelja ali ih nije uspešno izveo na put.

1985. je u filmu Bore Draškovića „Život je lep“ glumio mašinovođu koji iz gneva prema celokupnoj situaciji u društvu zaustavlja voz u vreme i na mestu koje nije predviđeno za to i putnici su zbog toga primorani da provedu jedno vreme u kafani koja se nalazi pored pruge. I pored toga što je tokom cele svoje karijere najvećim delom glumio u komercijalnim ostvarenjima, Laković je imao i jedan neobičan izlet. 1996. u kratkom filmu „…Dan prvi“ Miroslava Bate Petrovića imao je glavnu ulogu ali je bio i saradnik na scenariju.

U tom kratkom ostvarenju glumi starca koji ne shvata zbog čega ga ukućani ne primećuju sve dok ne shvati da je zapravo okončao svoj život kada ugleda svoje mrtvo telo u krevetu i oko njega okupljanje ožalošćenih.

Posebno zanimljiv detalj u ovoj priči je pojavljivanje malog dečaka (glumi ga Batin sin Matija Munjiza Petrović) koji jedini primećuje starca dok on još ne sazna istinu. Starac će videti da ga jedini dečak kradom vidi ali neće moći da ga uhvati. Starac, kao da jedino žali za detinjstvom koje mu je zapravo u trenutku smrti najčistije i jedino zbog čega se može razveseliti ali sa druge strane shvata i da svet ostaje na mlađima i bez puno uzbuđenja miri se sa svojom sudbinom. Osvanuo je prvi dan njegove smrti ali i prvi dan malog dečaka koji je shvatio da život ima svoj kraj.

Inače, „…Dan prvi“ je rađen po Batinoj istoimenoj priči (objavljena je u njegovoj knjizi „Obećana zemlja“) koja u sebi ima nekoliko „unutrašnjih monologa“, u kojima starac, tumarajući po dvorištu gunđa kako su mu sin i snaja zapustili dvorište dok je on ležao bolestan.

Petrović je razmišljajući o tome da li će gledaocima biti baš sve jasno u filmu, ostavio u scenariju delić tog monologa.

Kada je pročitao scenario, Pepi je Bati saopštio da mu se scenario jako dopada ali ga je zamolio da izbaci unutrašnji monolog. Reditelj mu je rekao da se boji da publika neće razumeti da je on dugo ležao bolestan i da mu je to prvo ustajanje posle dugo vremena. Laković mu je onda na to odgovorio da se ne brine jer je to njegova briga i bio je u pravu. „…Dan prvi“ realizovan je kao film bez reči i kada ga pogledamo, shvatamo da one nisu ni bile potrebne.

Prema Petrovićevim rečima, Lakoviću je najteže bilo da izgovara besmislene rečenice na filmu. On je smatrao da se umesto dijaloga glumac može izražavati na drugačiji način i zbog toga nije imao lepo mišljenje o nekim rediteljima koji su po svaku cenu morali da imaju dijalog u nekoj sekvenci u kojoj bi bolje bilo da nema priče. Laković je itekako umeo da glumi bez reči i verovatno više i bolje nego bilo koji naš glumac.

Taj Lakovićev stav je bio vrlo prisutan u njegovoj glumi. Veoma često je pravio gestove i tikove koji u datom trenutku mnogo više govore od bilo kakvog dijaloga.

Laković je u vreme rada na filmu „ ..Dan prvi“ bio sklon depresijama jer mu je samoća teško padala, pošto je živeo sam. Nekoliko godina pre toga žena mu je bila umrla i za njom je jako tugovao, a nikada nije preboleo ni smrt brata Dragana. Jedino ga je rad izvlačio iz takvih stanja.

2008. sa Slobodanom Žujevićem Bata Petrović sklapa alternativni „Narativni omnibus“’ od njihovih zajedničkih kratkih filmova i kada su shvatili da svi govore o starosti i samoći došli su do zaključka da i „…Dan prvi“ takođe tu pripada i upotpunjuje celinu, pa je uklopljen kao peta priča u omnibusu.

Ovo kratkometražno ostvarenje možemo danas protumačiti kao neku vrstu Lakovićevog rekvijema, a onda tako možemo proglasiti i za nešto veseliji rekvijem dugometražni film „Tango argentino“ koji je Goran Paskaljević 1992. načinio za Miju Aleksića, Miću Tomića, Rahelu Ferari i naravno i za Predraga Lakovića.