Izvor: Filmske radosti | FAF
Autor: Srđan Vučinić
21/11/2014
Iskreno ne znajući kako da započnem ovaj tekst, pa ni kako da ga razvijem i dovršim – jer Branko Vučićević, neuhvatljiv u svojim raznolikim manifestacijama, u formama i značenjima ispoljavanja svog dara, pravi je Protej srpske i beogradske kulture u poslednjih pola veka – podsećao sam se nekih njegovih filmskih kritika, bolje reći eseja, objavljivanih krajem 50-ih (sakupljenih mnogo kasnije u knjizi „Imitacija života”). Možda sam se potajno nadao da će mi oni, kao u onoj bajci „Stočiću, postavi se“, nekako pomoći da se ovaj tekst ispiše sam od sebe. No jedino od čega sam mogao da krenem bila je ponovna zadivljenost sposobnošću da se film sagleda iz neke neočekivane, alternativne perspektive, a da se o njemu kaže suštinska istina. Umećem da se pogled oneobiči, da se razbije automatizam percepcije nečeg dobro poznatog, rekli bi ruski formalisti.
Tako, započinjući tekst o filmu „400 udaraca”, tada dvadeset šestogodišnji kritičar kaže: „Za izvesno vreme, svako je dete nepomirljiv ekstremist, strahovit idealist. Vaspitanje se dobrim delom i sastoji u tome da se tim ambicioznim slobodnjacima nametne mirenje s ukaveženošću. Trifo prikazuje svet kao koloniju kaveza. Ima ih malih, velikih, ali to su nebitne razlike…“ A kada proba da nam približi Antonionijevu „Noć”, on konstatuje: „Nedavno je u nekom beogradskom listu objavljen člančić o tome kako će živeti istraživači Meseca ili kojeg drugog sličnog nebeskog tela: svaki će, izgleda, imati svoju zasebnu zaštitnu kuglu. Po Antonioniju te selenitske nastambe biće samo zakasnelo tehničko rešenje ispoljavanja već postojećeg, i opšteg, životnog stanja…“ Pišući kratku belešku o Čoćari De Sike, Vučićević ličnost autora dovodi u vezu sa jednom svojom „bežanijskom uspomenom iz 1944“, sećanjem na neku staricu koja je druge izbeglice razjarivala „preteranim lorfanjem i frakanjem“ – i veliki neorealista za njega je nalik toj odavno pokojnoj starici, „i on ne ume da dostojanstveno ostari ni da se pomiri sa neminovnim“.
Već pišući kritike, razotkrivajući nam značenja i domete filmskih klasika, Branko Vučićević oživljava faktografiju pomerenog, sećanje na nestvarno, na nadrealnost istorije. Na taj način on savršeno primenjuje „maksimu“ onog Viteza iz svoje omiljene knjige, „Alise u zemlji čuda“: „U stvari, što sam tumbe okrenutiji, sve mi bolje polazi za rukom da smislim nešto novo.” Taj kerolovski, „tumbe okrenuti“ mislilac, postaje skriveni Bog Vučićevićeve scenarističke prakse, kao i potonjih esejističkih bravura. U saradnji sa Makavejevim, kroz zajedničko traganje za dokumentarnim materijalima koji će biti nadrealniji od bilo koje fikcije. U pisanju scenarija za Čengića, kroz jednu neostvarenu ideju da se odlazak udarnika u rudnik zameni insertom sa Diznijevim patuljcima koji idu istim poslom – no zato mnoge scene u „Slikama iz života udarnika” zbilja nose u sebi duh animirane bajke i pop-arta. U prvom scenariju pisanom za Karpa Godinu („Splav meduze”) – kroz kolaž tekstova srpskog dadaizma i nadrealizma ovaploćen u priči koja će melodramu i film epohe kombinovati sa ogoljavanjem ovih žanrova. U scenarističkoj saradnji sa Žilnikom – kroz Marksove i Engelsove rečenice koje neočekivano odjekuju iz usta junaka uvaljanih u vojvođansko blato, u pejzaže samoupravnog socijalizma…
Nastojeći da barem donekle artikuliše i „osvesti“ vlastitu praksu pisanja za film, Branko ispisuje i neke od najzanimljivijih stranica naše filmske publicistike u esejima-kolažima „Serbian Cutting“, „Nesuđeni montažer ili srpsko pitanje“ i „Život i smrt nadrealističkog filma“. Oprečni svakom suvoparnom teoretiziranju, umesto razjašnjavanja oni sami predstavljaju tekstualne lavirinte, montaže atrakcija i eksperimente na hartiji, u kojima fusnote i beleške preuzimaju ulogu dokumentarnih materijala-surogata iz igranih filmova. „Srpska montaža“ dobija tako svoj pravi literarni ekvivalent – u spoju neiscrpne Vučićevićeve erudicije i obešenjački nepredvidive mašte, u nemogućoj fuziji Valtera Benjamina sa Žarijem i Kerolom.
Istovremeno, u scenarijima za Šumanovića: „Komediju umetnika” (1987) i „Veštački raj” (1990), te u „filmu na hartiji“ „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika” – na osnovu proverenih činjenica Vučićević konstruiše čitava apokrifna poglavlja, nove rukavce i paralelne prostore u životima genijalnih umetnika i filozofa, „dece XX veka“ (a nekad, bogme, dopisuje i čitavu biografiju, kao u slučaju izmišljenog umetnika-letača Ilije Dimića). Tako je Branko i jedan od prvih, srećom preživelih, petlova u istoriografskoj metafikciji, kasnije omiljenoj, danas već i oveštaloj disciplini kod srpskih postmodernista…
Kako se kraju bliži ovaj kratki osvrt na jedan dugi put, u kojem se muzej i lavirint prepliću i ukrštaju kao u Borhesovoj fikciji, sve sam bliži uverenju da tekst nisam još uvek ni započeo. Možda se ipak sam ispisao, poput nadrealnih bajki o „veku-zveri“ (Mandeljštam) koje je nesuđeni montažer Branko Vučićević konstruisao od citata, žurnala, inserata, arhivskih snimaka; od fusnota, aluzija, lica i predmeta-kriptograma u kojima su pohranjena dragocena sećanja, najviše ona o neobičnim doživljajima Avangarde na ćudljivim krljuštima Balkana.
*PROGRAM POSVEĆEN BRANKU VUČIĆEVIĆU SA RAZGOVORIMA I GOSTIMA SE ODRŽĆE SE U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI (U KOSOVSKOJ ULICI), A DETALJAN PROGRAM MOŽETE NAĆI NA INTERNET PREZENTACIJI FESTIVALA
Podeli na:
