Svi idu u Holivud

Izvor: Filmske radosti
Autor: Dinko Tucaković
08/01/2011

Distrikt Los Anđelesa, Holivud, sasvim sigurno nije centar megalopolisa Zapadne obale SAD, ali sasvim izvesno je jedan od planetarnih centara. U Gradu anđela, Sveta šuma, ako se ovi anglosaksonski toponimi prevedu na engleski, naziva se još „Tinelseltown“, grad zvezdica i iluzija i njegov celokupan identitet vezan je filmsku istoriju i ne nužno sedmu umetnost, za vek postojanja, postala je globalno pozicionirana, više nego zemlje sa dužom istorijom i članstvom u Ujedinjenim nacijama. Našu lokalnu percepciju ne olakšava ni podatak da recentni i najveći blokbaster svih vremena „Avatar“ po zaradi nadmašuje godišnje ekonomske potencijale naše Srbijice, koja pretenduje da bude lider u regionu koji čini znamenit deo kontinenta u koji želimo da se integrišemo.
Pokušajmo tako da objasnimo ili bar da izlicitiramo faktografiju, mestašca na ivici pustinje, u kojem ni za Božoć ne pada sneg, koji nema čak ni lokalnu samoupravu van ceremonijalne i u kojem su jevrejski iseljenici iz Evrope prepoznali filmsku zemlju obećanu. Originalno u pustahiji, u kojoj je bilo mnogo kaktusa, bilo je i nekih bobica, po kojima je lingvističkim akrobacijama došlo do časnog imena Holivud, koji je od 1903. i zvanično deo Los Anđelesa. Prva snimanja na mestu koje je imalo preko 250 sunčanih dana, dakle malo potrebe za trošenjem stuje i paljenje velikih rasvetnih tela, desilo se 1903. Gradnja prvog filmskog studija počela je u avgustu 1909,a prvi holivudski film snimljen je 1911. godine. Film je, dovoljno zanimljivo, bio i ostao bez imena!!!

Prava istorija Holivuda počinje sa prvim američkim autentičnim žanrom, vesternom, u kojem originalno nije bilo mesta za žene, nego tek za kravare, odnosno kauboje i rođene Amerikance koje je Kolumbo krstio kao Indijance. Sa jedne strane tu je bilo mesta za vizionara kao Dejvida Vork Grifita (David Wark Griffith), kojeg mnogi smatraju Aristotelom filmskog jezika ali i dekadente kao Sesil DeMil (Cecil B.DeMille), koji će ponuditi viziju da je film veći od života, što će kasnije Lenjin definisati „opijumom masa“, a armija onih koji su plaćali tada najjeftinije ulaznice, kao hram nove religije, kinematografije. Francuski reditelj Bertrant Tavernije (Bertrand Tavernier) otišao je dalje i holivudskim filmovima pripisao ono značenje koje su bajke braće Grim imale za XIX vek. Do 1911. se u Los Anđelesu snimalo manje filmova nego u Njujorku, a od 1915. preuzima primat koji više nikada neće ispustiti.

Možda je ovo pravo mesto da se kaže da ako niste u Holivudu prvi susret sa njim će vas izvesno razočarati, jer filmska iluzija je pre bliža materiji snova, dok ćete u životu imati osećaj da se nalazite na snimanju konfuznog niskobudžetnog filma, gde one prave velike zveude ili nikada neće doći ili beže glavom bez obzira od gomile fanova i paparaca. Čak i čuveni sajt slova sa imenom naseobine koja dominiraju gradom, češće je u funkciji uspešnih samoubistava onih koji nisu ulovili sopstvenih petnaestak minuta slave, nego li idealna lokacija za turističke uspomene.

Ipak, od 1920, posle prvog velikog rata Holivud postaje dominantan centar američke i svetske filmske industrije i tada počinje njegovo „zlatno doba koje se uz sve krize i udarce, od velike ekonomske krize, Drugog svetskog rata, pojave televizije, novih medija, interneta, ove poslednje SEKE, jednostavno ne vidi kraj o čemu postoje realni parametri dokaza , koji lako demantuju ksenofobe, antiglobaliste i paranoike. A „Paramaunt“, „Vorner Bros“ ili „Dizni“ su postojani kao klisurine, pa makar u vlasničkoj stukturi ponekada dominaciju imaju Japanci ili Saudijci“. Oni pedantniji istoričari podelili bi periode na „nemu eru“, „zlanto doba“, „novi Holivud“ i „savremeno doba“. Jer, nije zlatno uvek sve ono što sija. Mnogi su skloni da tvrde da je Holivud novi Vavilon, gde su dominantni seksualni devijanti, narkomani ili toksikomani, politički lobisti ili starinskim rečnikom lopovi, kurve i pijandure, gde redosled nije u vrednosnom smislu.

Tradicionalni Holivud je bez svake sumnje neizbrisiv deo istorije XX veka, koji je uticao na umetnost na način da su i nobelovci kao Fokner ili Hemingvej postali scenaristi u fabrici snova, a da se jedan deo literane istorije naziva „filmski roman“, nisu zaobiđeni ni slikarstvo ni vizuelne umetnosti… Setite se nemačkih ekspresionista ili konstruktivista, odnosno individualnosti kao što su Dali ili Man Rej. Italijanski fašisti su u njemu prepoznali energiju za ispunjavanje sopstvenog ideološkog plana, a voleli su ga i uvažavali i diktatori kao Hitler ili Tito, pomenuti Lenjin, a Milošević tek nacionalnu televiziju što i danas puštamo. I čitavo to vreme Holivud je bio sinonim za film, a Čaplinovi brkovi inspiracija Adolfu, a Edvard Robinson Josipu Brozu. Apokrifna anegdota kaže da su Čeda i Lola (Tito i Ivan Ribar) razmišljali da osnove ilegalne borbe postave na način američke mafije.

Iako su najblistavije stranice istorije Holivuda pisali emigranti iz Evrope, on je za onu armiju nesrećnika koji su preko Okeana tražili Zemlju obećanu na ovom svetu, u isto vreme bio i inspiracija i uteha. Deo te armade bili su Srbi. Mladen Sekulović postao je Karl Malden, i predsednik Američke akademije za film, Piter Bogdanović je i pored bankrota i skandala upamćen kao jedan od stubova „novog Holivuda“, Zoran Perišić je Supermenu omogućio da leti, a Slavno Vorkapić je „opismenio“ neke od vodećih holivudskih reditelja, bar tako tvrdi Spilberg.

Holivud je ponekad umeo da propiše stoga pravila igre, pa su sa ekrana proterani poljupci i seks (Hejsov kodeks), uvedena i klasična ideološka cenzura u vreme ratnih sukoba ili u doba senatora Mekartija koji je vodio krstaški rat protiv komunističkih pošasti. To je za neke autore predstavljao izazov, a drugi su krenuli put Evrope da bi kao oni najveći Nikolas Rej ili Orson Vels završili…u Beogradu.

Danasu Holivud ranopravno funkcioniše kako u bioskopu tako i van njega. Napravio je neraskidivu vezu sa muzikom i modnom industrijom, pa su mnogi zbunjeni činjenicom da su na crvenom tepihu pre dodele „Oskara“ ravnopravni Džoni Dep i Vanesa Paradi, Dolče i Gabana ili Džej Lo i Pi Didi, pa oni pravi ljubitelji filma više nisu sigurni da li su novija dela zaista pravljena za bioskopsko uživanje ili tek kao reklama za nove modne trendove i muzičke hitove. Ali, ako se vratimo u prošlost, tako je oduvek bilo, jer su pod pritiskom duvanske industrije pućkali i dimili Bogart i njegove dame da bi kasnije skončali od raka. U savremenim holivudskim filmovima puše samo negativci, teriristi i među njima i Srbi.

Možda je aktuelna skepsa prema Holivudu inicirana u danima i noćnima kada smo gledali nebo 1999, pa je on uz Koka kolu postao simbol svih naših muka i nepravdi ili je to zaista tako, teško je reći, jer kako je govorio Džord Bernard Šo, epitaf na grobu paranoika je: „Bio sam u pravu!“, a prazni bioskopi govore za sebe. Zamajac nove holivudske invazije 3D tehnologije, koja još jednom pokušava da ubedi publiku kako je film veći i uzbudljiviji od života koji je, iako trodimenzionalan, postao sve više nalik na dokumentarce zastrašujućeg zapleta. Ipak u direktom sukobu u borbi za „Oskare“ sada planetarnog bračnog para trijumfovala je po prvi put u istoriji žena reditelj sa dokumentarnom dramom „Katanac za bol“ (The hurt locker), dok pominjani „Avatar“, koji pravi zazubice srpskim ekonomistima, postao katastrofalna repriza „Titanika“. U našim medijima promakla je polemika da li je u stvari šarena 3D futuristička bajka žestoka kritika američkom miritalizma i imperijalizma, dok je žestoka ratna drama možda skrivena glorifikacija intervencije u Iraku. Kritičari Holivuda optužuju ga i za neekološku intelektualnu reciklažu, bahato plagiranje i političko lobiranje, dok oni drugi i dalje vide bioskope u kojima igraju filmovi iz „fabrike snova“ kao poslednje utočište od sveta u kojem ni klima više nije što je bila.

Ipak sasvim lagano ali izvesno, kao i dinosaurusi, Holivud će pasti pod nečim malim, neće posrnuti pred bojkotom ili piraterijom, nego „Fejsbukom“ i torentom, koji manje i veće kompjuterske ekrane ekspresno dovode do treptajuće slike, koje se konzumiraju u pauzi četa. Vizija o smrti umetnosti, odnosno umetnika kao kreatora i demijurga, negde na pola puta između Srednjeg veka i Vorhola, nikada nije bila izvesnija.

Magija Holivuda počivala je i na religijskom fenomenu harizme, a klasične zvezde postajale su ikone ove paganske religije. A život i njegova začudnost registrovala su se na srebrnom nitratu filmske trake. Nakon velikog štrajka scenarista pre dve godine, i velike glumačke zvezde panično spuštaju honorare, da ne bi izgubile bitku sa kompjuterskim kreaturama, ili kako je proročki govorio Hičkok da najbolju glumačku podelu ima Volt Dizni, jer ko mu se ne dopada, on ga jednostavno izbriše. Nešto kasnije smo saznali da su crtački dometi dobrog starog Diznija bili u domenu Čiča Gliše, a neki pričaju da je od Tita tražio potvrdu aristokratske titule kako bi napravio filmske studije u Beogradu.

Konačno i beogradski „Avala film“ su nazivali balkanskim Holivudom, a jedina realna konkurencija u svetu filma „fabrici snova“ je beskonačna filmska traka sa pucanjem i pevanjem Bombaja, poznatiji kao Bolivud. Vek Holivuda je ne samo tema za filmofile nego i za istoričare, sociologe… pa i one kojima teorija zavere leži na srcu. Jer, Holivud je još uvek utočište za one koji svako iz svog razloga beži u mrak bioskopa, projekcija mesta gde uvek sija sunce, a zemljotresi su samo zabavni, gde cvetaju palme i ima i žirafa, bića sa drugih planeta, bodibilder iz Austrije može da postane senator, a crnac predsednik. Jer Holivud je poslastičarnica gde su filmovi pre odsečka torte nego li života (opet citiram Hiča), pa iako je rizik od holesterola veliki, teško im je odoliti. On ima moć da sažne „Rat i mir“ u dva sata, a od gubitnika pravi zvezdu,a od mrtve zvezde sveca koji donosi pare.

Danas Holivudom vladaju ljudi koji više liče na srpske kvazi bankare nego li na avanturističke i filmske zaljubljenike, kakvi su bili oni koji su ga napravili ono što jeste. Prva dekada novog milenijuma potrošena je na štancovenje nastavaka i razvijanje tehnike totalne iluzije koje od gledaoca pre očekuje da bude hipnotisan i pasivan nego li da sanja otvorenih očiju.

I globalna kinematografija se raspolutila na bioskop i autorski film, gde prvi nema ambicije, a onaj drugi nema publiku, iz pisanih medija lagano nestaje i filmska kritika, koja je nekada otkrivala i edukovala, ili bar provocirala i uopšte potrebe da film živi i trenutak dalje od trenutka kada se konzumira. Ipak, nema mesta za žalopojku jer kako je govorio nedavno preminuli Momo Kapor, i sam diskretni filmofil i u jedno vreme žestoki pobornik američke popularne kultire, „ ne raduju se novom milenijumu jednako mlado devojače i stara baba“, pa je za očekivati da će iz pepela kulturnog đubrišta, neki novi klinci vaskrsnuti, novi i bolji, Holivud čiji materijal za snove neće nužno biti filmovi i bioskop.