Izvor: FIlmske radosti | Novosti
20/05/2012
Istina se pokrenula, ništa je više ne može zaustaviti. Pre više od veka Emil Zola je ovim rečima završio svoj prvi tekst o „Aferi Drajfus“, objavljen u „Figarou“. Slučaj oficira Alfreda Drajfusa, nevino osuđenog za veleizdaju, biće tema i sledećeg filma Romana Polanskog.
Čuveni poljski reditelj smatra da je proces koji je krajem 19. veka potresao Francusku i svet i danas značajan, kako je rekao, zbog „nastavljanja viševekovnog lova na veštice koje predvodi jedna manjinska grupa, bezbednosne paranoje, tajnih vojnih sudova, obaveštajnih agencija koje izmiču svakoj kontroli, skrivalicama vlada i pomahnitaloj štampi“. Još se ne zna ko će glumiti u filmu, ali ni kakva će i kolika biti uloga Emila Zole. Angažovanje francuskog pisca bilo je ključno u ovom istorijskom događaju i promenilo njegov tok. Neki hroničari čak smatraju da je bilo toliko prelomno, da ceo proces i zovu „afera Zola“.
U jesen 1896. kapetan Alfred Drajfus, jedini Jevrejin u vrhovnom štabu francuske vojske, uhapšen je pod optužbom da je odavao ratne tajne Nemačkoj. Štampa ga je osudila i pre suda. O njemu su širene najneverovatnije priče, a predlagano je i da se zatvori u gvozdeni kavez na Marsovom polju i da mu svaki oficir koji prođe pored njega pljune u lice.
Pred vojnim sudom u Parizu, na tajnom procesu, ražalovan je i poslat na doživotnu robiju na Đavolje ostrvo, u Francuskoj Gvajani. Ubrzo potom, šef kontraobaveštajne službe Mari Žorž Pikar otkrio je pravog krivca – majora Ferdinanda Esterhazija. Generalštab je zabranio dalje „kopanje“ po neprijatnim činjenicama, Esterhazija oslobodio krivice, a pukovnika Pikara premestio u Tunis.
NOVAC I PRAVDA
Svoj angažman u „aferi Drajfus“ Zola je skupo platio. Knjige su mu zbog negativnog odijuma francuske javnosti izgubile na popularnosti, što se odrazilo na njegovu finansijsku situaciju. Ni za jedan tekst koji je u odbranu Drajfusa objavio u štampi, međutim, nije tražio honorar. Odbio je i astronomske iznose koje su mu nudili Amerikanci i Englezi, da napiše svoju verziju čuvenog slučaja. „Bilo mu je odvratno da na bilo koji način meša novac sa pitanjem pravde“, zabeležio je njegov biograf Mark Bernar u knjizi „Zola, njim samim“.
Dok se sudilo Drajfusu, književnik koji je već iza sebe imao veliki opus i ugled, u Rimu je sakupljao građu za svoja „Tri grada“. Zola se, za slučaj tada već tri godine utamničenog kapetana, „zagrejao“ tek kada se upoznao sa činjenicama koje su ga nepokolebljivo ubedile u Drajfusovu nevinost. Latio se svog najjačeg oružja – pera i prvo sa stranica „Figaroa“ osuo paljbu:
„Antisemitizam. On je krivac… Zlo je već veliko. Otrov je u narodu, ako ceo narod nije otrovan… I cela je ova žalosna Drajfusova afera njegovo delo: samo on zaluđuje danas gomilu“, napisao je u tekstu posle koga je direktor „Figaroa“ i njegov prijatelj bio prinuđen da mu otkaže saradnju.
Zabrana mu je, međutim, samo dala novi podsticaj da se oglašava brošurama, pamfletima, tekstovima u novinama čiji urednici su imali kuraži da ih objavljuju. Žorž Klemenso, tadašnji urednik „Zore“ usudio se da pusti Zolino pismo predsedniku republike. Dao mu je naslov za istoriju – „Optužujem!“.
„To je najznačajniji dan u Drajfusovoj aferi, revoluconarni poziv za uzbunu savesti, znak neodlučnima da se ne smeju više kolebati, da treba ustati protiv laži i kleveta“, zapisao je u monografiji o velikom piscu dr Dušan Milačić, dugogodišnji upravnik NBS i odličan poznavalac francuske knjževnosti.
Vatreno i ogorčeno, Zola je od francuske javnosti tražio osudu vojne klike, novu istragu i javno suđenje, tvrdio da je zločin iskorišćavati patriotizam za dela mržnje. Osudio je klevetničko i izdajničko društvo, čiji je cilj da upropasti i uništi nevinog čoveka kako bi spaslo sebe – jedinog krivca. Optužio kompletno vojno pravosuđe i poimence francuske generale upletene u aferu („I ti ljudi spavaju, i imaju žene i decu koje vole!“).
Tog jutra kada se pojavio tekst, „Zora“ je u Parizu planula u 300.000 primeraka. Zola je razgnevio Francuze. Toliko da je jedan deo novinskog tiraža doslovno goreo na ulicama. Prozori stana Žorža Klemensoa su kamenovani uz povike: „Smrt Zoli!“, a ispred piščeve kuće policija je morala da održava red. Štampali su se plakati, poput: „Jedini odgovor dobrih Frnacuza Italijanu Zoli je – đubre!“
Svoje „Optužujem!“ pisac je završio rečima: „Moj vatreni protest je samo krik moje duše. Neka se, dakle, usude da me izvedu pred sud i neka se istraga javno obavi! Čekam.“ I nije dugo čekao. Optužili su ga i osudili, zbog čega se, na nagovor prijatelja, privremeno sklonio u Englesku.
Tokom „afere Drajfus“ Zola je dobio oko 9.000 potpisanih, ili anonimnih pisama, iz Francuske i inostranstva. Pisali su mu i Mark Tven i Tolstoj, ali i beskućnici. Jedni su mu pružali podršku, drugi ga vređali i klevetali. Ali, tek je njegov egzil zbio redove među slobodoljubivim francuskim umetnicima i intelektualcima. Za reviziju Drajfusovog procesa založili su se Anatol Frans, Klod Mone, Marsel Prust, Andre Žid…
Piščev vapaj: „Optužujem!“, nije ostao uzaludan. Suđenje Drajfusu je ponovljeno. Prvo mu je umanjena kazna, potom je pomilovan, a tek posle nekoliko godina oslobođen optužbi i rehablitovan.
Pored pitanja pravde i istine, u zalaganju da se ispravi sudska greška, „aferu Drajfus“ obeležilo je i pitanje borbe različitih političkih interesa, a ta borba se, u kontekstu onog što se dogodilo u narednih pola veka u Evropi (antisemitizam) razvila u katastrofu, smatra Jovan Babić, profesor etike na beogradskom Filozofskom fakultetu.
Da nije bilo te katastrofe danas možda niko i ne bi znao za Drajfusa, bez obzira na Zolino pismo – kaže Babić za „Novosti“.
A na pitanje koliko je tačno zapažanje Romana Polanskog o sličnosti atmosfere koja je u svetu vladala krajem 19. veka sa ovom u današnjem vremenu, naš sagovornik odgovara:
Ako je tako, onda svako ko pronađe svog Drajfusa, neku progonjenu žrtvu, može postati novi Zola, u tom, a ne u književnom smilu – smatra Babić. – Da li će taj novi Zola imati moralnu snagu da to stvarno i uradi, a da pritom ne pogreši, naravno da je važno. A da li će imati kredibiltet, zavisiće ne toliko od njega, koliko od onih koji uspeju da ga prepoznaju i da mu poveruju, kao i od događaja koji uslede.
Naše vreme još čeka svoga Zolu, iako ne manjka u slučajevima nevino osuđenih (nedavno smo čitali da je nad jednim takvim u Teksasu izvršena smrtna presuda). Možda će pokušaj Romana Polanskog, koji je u „Piscu iz senke“ precizno oslikao mračnu stranu svetske političke scene, da ponovo progovori o žrtvama predrasuda i surovih obračuna, biti jedno novo, filmsko: „Optužujem!“.
Podeli na: