Izvor: FIlmske radosti
Razgovarao Zoran Gajin
17/05/2010
Vanja Kovačević, diplomirana montažerka, predstavila se beogradskoj publici svojim prvim dugometražnim dokumentarnim filmom „Zvezda je rođena“. Film o snovima, željama i volji da se oni ostvare. Film o muzici, o ritmu ali, pre svega, o ratu protiv samog sebe i pobedi. Za kratko vremeostvarenje je pokupio dve nagrade, za najbolju montažu na „Martovskom“ festivalu i za najboji dokumentarni film u regionalnoj selekciji na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma „Beldocs 2010“.
Filmske radosti: Interesuje me kako si odlučila da se baviš tako rizičnim i stresnim zanimanjem, kao što je rad na filmu? Da li si možda imala uzore u nekoj rediteljki/montažerki?
Vanja Kovačević: Pa, da! (smeh). Ja jesam diplomirani filmski montažer, ali se u poslednje vreme podjednako bavim i režijom i montažom. U stvari, htela sam da budem „filmmaker”, pa se rodila potreba da u nekom trenutku snimim film.
Montažerski uzor je Žil Bilkok (Jill Bilcock), žena koja montira filmove Baza Lurmana (Baz Luhrmann). Inače, nisam pristalica mnogo „seče“ u filmu, ali ona uspeva da barata sa tako kratkim kadrovima, a da se oni s druge strane u toj skromnoj dužini i dalje jako dobro percipiraju. Ako me pitaš ko su mi rediteljski uzori… To uglavnom imaju svi ljudi koji se bave bilo kojim poslom na filmu. Kada sam bila mlađa i kada sam upisivala fakultet mnogo sam volela Francuze: Trifoa, Godara, a možda najviše Luia Mala ( Louis Malle) i njegov film „ Lift za gubilište“ (Ascenseur pour l’échafaud ) koji je meni apsolutno remek-delo. Antonionijev film „Blow up“ mi je na listi večitih omiljenih. Ali pošto me pre svega muzika zanima, veliki sam poštovalac rada i dela Džulijana Templa, koji je radio filmove o Pistolsima. Volim kako se Kameron Krou bavi muzikom u svojim filmovima, a za ovaj projekat inspiracija mi je bio film „24 hour party people“ Majkla Vinterbotoma, iako ni jedan njegov drugi film ne volim, pa se pitam kako je uopšte uspeo da napravi ovaj. (smeh).
FR: Da li si zadovoljna znanjem koje si dobili na Fakultetu? Danas čujemo da se mnogi više ne odličuju da upišu ovaj fakultet iz dobro poznatih razloga? Kako ti komentarišeš te glasine? Kakva su tvoja iskustva, koliko si tamo naučila i koliko je to moglo bolje?
V. Kovačević: Imala sam malo specifičnu situaciju jer sam upisala fakultet sa dosta godina (23),a pre toga sam studirala Srpski jezik i knjževnost i radila sam dugo na B92. Došla sam dosta dobro potkovana, imala sam veliko teorijsko znanje, tako da je meni fakultet bio potreban više u smislu da se afirmišem u toj profesiji. Ipak, ne mogu da kažem da tamo ništa nisam naučila.
Sa druge strene, Fakultet dramskih umetnosti ima veliku manu, a to je da je dosta zastareo što u tehnološkom, što u programskom smislu, pa se dešava da neki profesori imaju mnogo manje praktičnog znanja nego studenti. Taj program nije prilagođen ovome što se danas događa u vizuelnim medijima, a ne samo na filmu. Maltene svake nedelje ima novi video format, a ti na fakultetu radiš na nekom predratnom. Kada sam ja bila student, imali smo samo jedan računar koji je imao premijer (Adobijev program za montažu ), dok smo fajnalkat (Eplov program za montažu) imali na četvrtoj godini, ja sam uveliko radila serije u tom programu, zarađivala, tako da mi je to malo smešno. Mada, generalno, nije loše imati akademsko znanje, učiš ti i druge predmete na fakultetu, malo se obrazuješ, jer kada si profesionalac dobro je poznavati oblast u kojoj radiš.
FR: Pohađala si Berlinale Talent Kampus 2005. godine. Koliko je to značilo za tebe i šta si odande odnela kao najveće iskustvo?
V. Kovačević: Najzanimljivije je što sretneš oko 500 ljudi iz celog sveta koji se bave istim poslom kao i ti i negde su na sličnom nivou po iskustvu. Tada shvatiš da svi imaju manje-više iste dileme i probleme, s tim što neki dolaze iz bogatijih zemalja, a neki ne. Meni su bila dosta zanimljiva predavanja koja sam slušala, jer sam imala sreće da su te godine bili Ridli Skot, Vim Venders, Kristofer Dojl, snimatelj Von Kar Vaija itd. Kristofer je inače natuščik-snimatelj, a spremio je toliko precizno predavanje da nikada u životu nisam čula ništa pametnije i bolje o filmu nego od njega na ta dva časa i posle u kafani u kojoj smo sa njim sedeli. Mnogo fenomenalnih praktičnih saveta na primerima iz filmova i kadrovima na kojima je radio. Nisam tamo napravila neki poslovni kontakt, možda zato što sam bila neozbiljna tada, ali to jeste dobro mesto koje ti pruža dosta takvih mogućnosti. Jesam stekla neke kontakte, dobila iskustvo, ali i uvid u to kako izgleda veliki festival i kako to sve funkcioniše.
FR: Pre nastanka filma „Zvezda je rođena“, imala si malo iskustva, čini mi se na 5 kratkih eksperimentalnih, dokumentarnih filmova. Ovo je ipak predstavljao ogroman projekat za tebe. Da li imaš utisak da si nakon rada na filmu izaša jača i za neko filmsko/životno iskustvo bolja?
V. Kovačević: Apsolutno! To je nešto najkomplikovanije i najteže što sam do sada radila. Jesam radila na ozbiljnim projektima kao montažer, ali nisam radila kao reditelj, autor, na nečemu što traje tri godine. Celo iskustvo (postala sam bubnjar, stekla novu veštinu), snimanje, sav proces koji je nenormalno komplikovan, zahtevan i težak, te negde promeni. Mene je na bolje promenilo, jer sam pre toga imala mnogo manje vere u sebe, sigurnosti i samopouzdanja. Nemam više neke barijere, jer mogu da uđem u sledeći projekat bez bojazni da li ja to mogu. Više bi me interesovalo da imam finansijsku podršku, umesto da li ću to umeti.
FR: Snimila si veoma hrabar film. Nije uobičajeno da reditelj/montažer stane ispred i iza kamere, a da je pritom kamera upaljena? Koliko ti je trebalo da se navikneš na uslove i da se u potpunosti opustiš? Da li si uopšte o tome razmišljala?
V. Kovačević: Pazi, i to je isto bio neki izazov jer osim što sam morala da snimam svoj prvi veliki film, i da naučim da sviram, bilo mi je jako komplikovano i teško da stanem ispred kamere. To je određena vrsta borbe sa samim sobom, tako sam pobedila stidljivost. Glumačko pojavljivanje ispred kamere je vrlo slično performansu koji muzičari na kraju krajeva moraju da pokažu na sceni, isto neka vrsta egzibicionizma. Kako sam se oslobađala ispred kamere tako sam se nekako i oslobađala sa instrumentom. Mene je jako dugo bilo sramota jer sam se poredila sa ljudima koji to rade 15-20 godina. Kad sama vežbam dobro ide, međutim, kada dođe Nemanja (učitelj), ja se totalno blokiram. Tako je bilo isto i sa bendom i sa snimanjem, to se tačno vidi, ali ne samo kod mene već i kod ostalih likova na filmu. Oni se kao i ja vremenom opuštaju i prestaju da obraćaju pažnju na kameru. To je fenomenalno i dopada mi se što se to nekako vidi u filmu.
FR: Moram da priznam da mi se film izuzetno svideo. Inače veliki sam fan muzičkih dokumentaraca, ali ovaj je neuobičajen. Prvi razlog je upravo pomenut, a drugi je taj da bez obzira na ishod (eventualno neuspeli koncert koji je zakazan), ti završavaš film. Jel te pomalo uplašila mogućnost da će se otići u propast?
V. Kovačević: Dokumentarci se planiraju i pišu se scenariji kao kod igranih filmova. Ovde postoji faktor iznenađenja u kome je cela lepota pravljenja dokumentarnih filmova. Na početku su mi ambicije bile mnogo manje. Na primer, po prvoj verziji scenarija, meni je bilo dovoljno da odsviram jednu pesmu, međutim, odsvirala sam koncert pred tri stotine ljudi i u tom smislu je cela priča nenormalno prevazišla sva očekivanja. Koncert je bio dobar, ljudima se dopalo, mada to nije bilo očekivano (smeh).
FR: Neizostavan je utisak da ti je montaža bilo komplikovana , što si i sama naglasila. Na kraju si radili sa Markom Simićem, a ne sama zar ne?
Vanja Kovačević: Ne, odmah sam radila sa Markom Simićem. U stvari, sama nisam ni mogla da počnem, ali sam sama završila. Bilo mi je potrebno da neko objektivan sedi i vidi to što ja vidim u tom materijalu. Ti kao reditelj si već subjektivan, a zamisli koliko si subjektivan prema svom materijalu, u kom si ti glavni lik, odnosno u 90% materijala si prisutan, a imala sam 54 sata snimka. Montaža je dugo trajala između ostalog i zato što nisam mogla da gledam taj materijal, a kamo li bilo šta drugo. Montažni koncept je nastao u trenutku kada sam shvatila da želim da iskoristim „vojsover”, i svoj, a i ostalih članova benda . U toj kombinaciji slike i postsinhronog snimljenog zvuka su nastale sekvence kao neka mala poglavlja u priči koja objašnjavaju o čemu se radi i oslikavaju mene kako mene tako i ostale likove.
Ima puno likova, detalja, ali sam u jednom trenutku shvatila, kada sam montirala prvu verziju koja je trajala 4 i po sata, da ne mogu da se bavim u filmu i ovim i onim. Morala sam da se fokusiram. Možda će neko da kaže da se nisam dovoljno bavila nekim likovima iz benda, ali mene su njihove priče zanimale onoliko koliko su bile u funkciji te priče, a ta priča je: želim da naučim da sviram i napravim bend – želim da ostvarim svoj san!
FR: Ovo je film o snovima i željama koje svako treba da juri, ne bi li se barem donekle našao ispunjenim. Vi ste na kraju bili u prvom redu na koncertu svoje omiljene grupe „The Decemberists“, Ivana (vokal) je čak i svirala sa njima. Ipak važi ono pravili da je neophodno samo sedam telefonskih brojeva da bi se došlo do predsednika Bele kuće?
V. Kovačević: Pa, da (smeh)! Realno je tako. Kada si već to spomenuo postoji jedna potpuno neverovatna koncidencija, nigde se ne vidi u filmu, ali super anegdota vezana za tu priču. Kada sam pisala scenario za film, stan sa delila sa prijateljicom Andrijanom, koja je dovela svog druga (Staša) koji je studirao u Americi. Pošto se i on bavi dokumentarcima, spomenula sam moj film i Kolina Meloja („The Decemberists“), iako mu je zvučalo poznato ime, nije mogao da se seti ko je to. Te večeri mi je stigao mejl gde kaže: „Ja sam studirao sa tim likom, išli smo zajedno na predavanje. Uvek je bio „open majk“ Kolin Meloj, i uvek nas je smarao, pošto je svako veče svirao.” Tako da mi je u tom slučaju bio potreban samo jedan čovek, odnosno dva ( i Andrijana) da stignem do Kolina Meloja (smeh).
Naravno, posle sam malo smarala njihovu menadžerku, i pisala svima iz benda da bih došla do intervjua. Sreli smo se sa njima tek posle njihovog koncerta. Probile smo se do prvog reda i desilo se da je Kolin Meloj bukvalno prišao nama, i bio u fazonu: „Hajde popni se na binu!” Ja sam bila u fazonu: „Ivana ti ćeš, ja ne znam ništa da sviram!“. I tako se to desilo, to je bukvalno: sreća prati hrabre. Mada moram da priznam da je mene sve vreme pratila sreća, verovatno zato što sam tako kretenski ušla u sve ovo i onda se sve to tako i desilo.
FR: Sav uložen trud se na kraju isplatio za kratko vreme, dve nagrade: najbolja montaža na „Martovskom“ festivalu i najbolji dokumentarni film u regionalnoj selekciji na festivalu „Beldocs“.
V. Kovačević: Jeste, ali to je tek početak (smeh). Mene u stvari sada interesuje kako će da reaguju ljudi koji nisu iz Srbije i koji me ne poznaju. Uspela sam da nađem „Worldsales“, M-APPEAL (distributerska kuća) iz Berlina, koji su uzeli film baš iz tog razloga što je iz Srbije, o nekome ko ne odustaje. Valjda nisu navikli na tako nešto. Svakako da se isplatio trud, prosto ne mogu da verujem da sam bila na dva festivala dobila dve nagrade, ako se tako nastavi, ja sam vrlo uspešna žena (smeh).
Što se distribucije tiče čekamo neku internacionalnu premijeru na nekom većem festivalu, a posle šta bude biće.
Podeli na:
