Kada intuicija izbija kao najmoćnije vrelo nečijeg delovanja, onda se ubrza podsvest i sve neracionalno i neobrađeno izlazi u prvi plan. Svetle staze života kojima tabanamo i usmeravamo se ka ciljevima učine se tada odjednom nedolične tolike pažnje i naše vijuganje putevima počinje da dobija svoju nedefinisanu vrednost. Ako se tako korača, van ustaljenih ritmova, onda se izigrava poštovanje prema zajednici koja funkcioniše kao masivna konstrukcija sa konačnim odredištem, a svu tu aparaturu je ovde Felini uspeo da ismeje, doduše nehotice, posvećujući se samoispitivanju i zauzimajući se isključivo za lične tegobe. Kako je ovo istorijat jedne neobične životne pustolovine, moj se uvod o neustaljenim pravilima i atipičnim junacima tiče strogo osećanja koje ovo ostvarenje donosi.
Mogao bih već u startu apsolvirati da je velikog italijanskog autora u „Osam i po” pre svega zanimao umetnik (on), san, prošlost (detinjstvo – oblikovanje ličnosti) i bliži krug ljudi sa kojima se sudara, a ne uspostavalja pravi kontakt (umetnički autizam). Tako ovo filmsko delo predstavlja naročitu reminiscenciju izazvanu možda nekom vrstom krize identiteta, dok se život i dalje odvija za Gvida Anselmia (glavna uloga), uz sekvence koje se linjaju od likovne, prijatne iritantnosti. Njih neretko presecaju skokovi na slike iz sna, fantazmagorije i slične ludorije. A kada u glavnu narativnu struju ulete „dopunjavanja” maštovitog Gvida, inercija eskapizma preuzima dirigentsku palicu i sve se podčinjava njenim upustvima.
Kako je sve podređeno Felinijevom alter – egu Gvidu, odnosno, Marčelu Mastroljaniju, ova drama dobija otisak vrlo sugestivne filmske introspekcije koja započinje i završava se snoliko. Iako traje više od dva sata, uspeva da bude prijemčiva zahvaljujući ritmu i neusaglašenim stanjima glavnog junaka koja se direktno odražavaju na filmski tok i radnju.
Snimateljski, film obiluje švenkovima a kadrovi su ispunjeni revijom kostima posebne dragocenosti; dijalozima kao obrednim stihovima, i ostalim čarima koji bi se bez okolišenja mogli zvati felinijevski, a to ne ističem samo zato što nemam prave reči da se izrazim, nego zbog toga što se o sudbini tog autoskog potpisa u filmu i radi – Felini o Feliniju.
Tu još spada i strogo pažljivo komponovanje mizanscena gde se mnogo toga dešava i izvan okvira kamere tako da se preko tih utisaka presvlače značajne asocijacije impulsivne infatilnosti koja krasi glavnog lika. Zahvaljujući tome retki totali imaju „težinu subjektivaca”. Skoro svaki (duži) kadar je imenitelj posebne umetničke minijature koja je do dovedena do maksimalne svrsishodnosti, pa svaki pokret glumaca ili kamere, fokus, ugao ili senka imaju višeznačajnu ulogu kao reči naslagane u osmosmerci. Ponekad sam, čak, imao osećaj da je ceo film mogao da se uradi iz jednog kadra, da ne kažem iz jednog poteza, što uz onakvu ispresecanu naraciju i mnoštvo likova na najrazličitijim lokacijama može biti nedostižan san za mnoge. Ipak, ti filmski elementi su stopili u jedan dug izdah umorne duše rekao bih, pa se stiče utisak da je takva zamisao lako mogla da se ostvari.
Glumci defiluju kao prikaze dečijeg vragolastog stripa gde poprilično razrađeni karakteri imaju svoje centralne uloge, ali u ovoj epizodi – „8 ½” – estetski subjekt je Gvido koji ih sve spaja o kroz koga mi reflektujemo ceo filmski doživljaj. Svaki detalj iz ove zbirke nabacanih heroja čini se kao apsurdna tačka na cirkuskoj sceni života, a ne pozorišnoj kao kod Šekspira. Svi tu postaju komični dok maske vise, a rondo ponavlja suštinu koja se uvek nekako previdi jer je očigledna.
Nadam se da previše ne zbunjujem jer samo reflektujem ono što je metafizika Felinijeve biografske priče izazvala, ali, sa druge strane, neću pokušavati da budem precizan i koncizan, jer to nećete dobiti gledajući ovaj film. Dobićete dvočasovnu „pročišćujuću” ispovest o tome kako i zbog čega se on bavi umetnošću. To je uspelo da kondenzuje jedinstvene informacije koliko se pozicija filmskog stvaraoca (ako govorimo o autoru izražene poetičnosti kao što je Federiko Felini) u osnovi svodi na borbu sa samim sobom i preokupacijama koje ga proganjaju. Omogućio nam je da upoznamo taj univerzum koji nam se ne otvara često, a običnim gledocima ostaje daleko jer ih dotiče i zanima samo završeno delo, a ne čin i motivi stvaranja. No, to je samo jedna od posebnosti koje svrstavaju ovo delo u skup retkih estetskih uspelih ostvarenja sedme umetnosti.
„Osam i po” se može čitati i kao tužbalica pomoću koje se osujećeni umetnik pokušava orjentisati, redefinisati i najvažnije – osloboditi. Isto tako deluje i kao momenat saznanja kako je pravi autor zapravo predodređen za svoj poziv i da od toga ne može pobeći, čak i kada bi može poželeo da pobegne od svega. Ispostavlja se da spokoj stvaraocu stiže tek kada mu duh načisto klone, tako da ne može više da radi (stvara film) – odnosno da živi. Oni kroz umetnost i žive, a primera takvih nije malo među vrhunskim kinematografskim gorostasima. Ovo Felinijevo nagrađivano delo zasigurno rasvetljava mučno rvanje talentovanih i instinktivnih u moru pravila i propisa sveta filmske produkcije koja često steriliše vrednu građu sa kojom se pristupa u stvaralačkom činu. Dobićete uverenje o tome koliko je mučan period hibernacije ili, pak, porođajnih muka filma i kako se odoleva producentskim zahvetima punim beskonačnih kompromisa koji načešće obeščaste esenciju umetnikovih stremljenja.
Film je velika prevara – igra suprotnosti i napetosti koju malo ko može da podnese, gde uvek visi pitanje šta će biti „ako je to kraj blefera koji je konačno ostao bez trikova?”. U takvim stadijumima u procesu rađanja filmskog dela jedna apstraktnija logička priroda perspektivnog režisera uvek deluje kao da je neprestano u naročitom delirijumu koji izgleda kao predznak ludil. Ali uvek je tu negde i bila ta tanka granica između potpuno naprednih ljudi koji su ispred svog doba i onih koji su se prevrnuli i umesto koluta unapred ka savršenoj figuri, napravili salto mortale.
U tom smislu, ovo je otkrovenje umetničkog sveta o kome se mahom malo zna, a glavni krivac je dekonstrukcija vrhunskog sineaste koji se nije libio da se emotivno i duhovno potpuno ogloli pred mnogobrojnom publikom. Felini je pristupio ovom delu potpuno čisto i iskreno kao u ispovedaonici, i čudi da je nakon ovog filma davao bilo kakve intervujue – kao da se još nešto ima reći…
Priča: Federico Fellini, Ennio Flaiano
Scenario: Ennio Flaiano, Tullio Pinelli,Brunello Rondi,Federico Fellini
Uloge: Marcello Mastroianni, Claudia Cardinale, Anouk Aimée, Sandra Milo
Trajanje: 138 minuta, proizvodnja: Italija, 1963.
Autor:Radiša Cvetković
Podeli na:
