Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin
Režija: Jesper Genslant
Scenario: Jesper Genslant
Montaža: Jesper Genslant, Johan Bjerkner
Fotografija: Linda Wassberg DFF
Muzika: Fredrik Emilson
Uloge: Marie Göranzon, Carolina Gynning, Helena af Sandeberg, Alexandra Dahlström, Olle Sarri, Alva Springfeldt, Tindra Rohbrahn, Jonathan Silén
Zemlja: Švedska
Trajanje: 88 minuta
U popunjenoj sali bioskopa „Mulltikina“ u večernjim satima prvog dana Varšavskog festivala prikazan je film „Plavuše“ (Blondie) švedskog reditelja Jespera Genslanta (Ganslandt). Ostvarenje se našlo u glavnom takmičarskom programu. Film koji ima čak četiri projekcije i koji će se ravnopravno boriti za nagradu od 25 hiljada eura.
Tri sestre, plavuše, su ponovo na okupu posle dosta godina. Razlog za to je 70. rođendan majke Sigri (Marie Göranzon). Elin (Carolina Gynning), najstarija sestra je model, kojoj su alkohol i kokain svakidašnjica. Katarina (Helena af Sandeberg) doktorka, srednja sestra, udata i majka dve ćerke, ima problema u svom braku. Vara svog muža sa mlađim kolegom i najmlađa Lova (Alexandra Dahlström), koja živi u Londonu. Aleksandre se sećamo u ulozi nesigurne lezbejke u filmu „Facking Amal“ (1998).
Ispričan u tri čina „Blondi“ je priča o udaljenosti i ponovnom zbližavanju sestara. Iako svaka ima svoje probleme vidimo da je koren svиh problema majка. Tokom nevine večere stvari polako isplivavaju na površinu i ispostavlja se da Sigrid nije baš toliko topla majka.
Sve bi ovo bilo zaista ubedljivo da Jesper nije prekopirao rad izvrsnog danskog reditelja Tomasa Vinterberga „Zabava“ (Festen, 1998). To je razlog zbog kojeg je ova priča tanka i puca po svim krajevima. Za razliku od „Zabave“ gde su uloge dobro osmišljene i dramaturški povezane i dubokо izanalizirane, ovde jednostavno nemamo za šta da se uhvatimo. Reditelj nas ne ostavlja sa pitanjima zbog čega je majka bila toliklo surova prema Elin, koju je sa 15 godina poslala u Milano na studije da bi kasnije postala super model. Erupcija emocija na samoj proslavi rođendana je, pa mogu slobodno reći neuverljiva i patetična. Reditelj jednostavno ne ulazi u psihologiju likova, ili je ovo samo jedan trik da bi se gledaoci posle filma zapitali, a šta je to što tera na podeljenost i otuđenost u porodici.
Osim cele priče koja je „pokupljena“ od Vinterberga ideja o činovima je preuzeta od Fon Trira (Antihrist). Fantastična fotografija u zavisnosti od tonova nagoveštava šta nas očekuje.
Nažalost ja nisam kupljen ovim delom i mogu reći da je greota što se film našao u ovoj konkurenciji. Veoma slabo i neubedljivo ostvarenje, ali imam nadu da će ostali filmovi biti bolji i da će opravdati selekciju.
Podeli na:
