Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin
Režija: Alex van Warmerdam
Scenario: Alex van Warmerdam
Muzika: Vincent van Warmerdam
Fotografija: Tom Erisman
Montaža: Job ter Burg
Uloge: Jan Bijvoet, Hadewych Minis, Jeroen Perceval, Alex van Warmerdam, Tom Dewispelaere, Sara Hjort Ditlevsen, Elve Lijbaart, Dirkje van der Pijl
TEKST SADRŽI KVARIŠE! NEMOJTE REĆI DA VAS NISAM UPOZORIO 🙂
Imao sam priliku da pogledam holandsko ostvarenje „Borgman“ u režiji Aleksa van Varmerdama koji je prikazan na otvaranju jubilarnog XX festivala evropskog filma Palić. „Borgman“ je ujedno i prvo ostvarenje iz zemlje lala koje je posle 38 godina bilo prikazano u takmičarskom programu filmskog festivala u Kanu. Gledajući trejler mi je bilo dovoljno da uvidim da će ovo biti jedno veoma zanimljivo putovanje u nesvakidašnji svet ljudskog uma.
Od uvodnih sekvenci koje su više nego intrigantne i enigmatične pa sve do marša glavnih aktera u poslednjoj sceni, ostajemo da se pitamo o čemu se ovde zapravo radi. Ovo je jedno od malobrojnih dela koje sam imao priliku da pogledam u poslednje vreme, a koje mi je mrsilo moždane vijuge.
Borgmanovo oštro čulo sluha spašava ga jednog popodneva od sigurne smrti. Sveštenik i dva naoružana muškarca, hitrim koracima odlaze u šumu. Naizgled nam se čini da hoće da uhvate štetočinu koja im davi piliće i ostalu živinu. Međutim, ta štetočina nije životinja već ljudsko biće koje živi pod zemljom. Borgman im izmiče u poslednjem trenutku, budi dva saradnika, koji takođe žive pod zemljom i upućuje se ka nepoznatom pravacu. Film me je već pridobio. Ljudi koji žive pod zemljom, drugi ih love kao životinje. Ništa više nije potrebno za pravu misteriju. Borgman nalazi prelepu kući sa ogromnom baštom da traži utočište. Na pitanje vlasnika kuće kako mu može pomoći Borgman mu odgovara sa pitanjem da li je moguće da se okupa kod njih. Smejem se, ne mogu da prestanem, a opet sa druge strane, svi su ozbiljni i situacija deluje veoma dramatična i napeta.
Borgman ne odustaje, a vlasnik Ričard gubi živce i brutalno ga prebija. Srce vam se koči i ne verujete očima, kako jedna, na izgled bezazlena situacija može da dovede do izliva tolike količine besa, mržnje i zla. Sve se ovo dešava u prvih 15 minuta filma. Mom oduševljenju nema kraja. Marina, Ričardova žena se sažalila na jadnog Borgmana i dopušta mu bez muževljevog znanja da se okupa i da provede nekoliko dana u njihovoj kućici za baštovana. Sve vreme je neka čudna atmosfera prisutna jer apsolutno ne znamo koje taj Borgman, šta zapravo hoće i zbog čega su ga oni ljudi na početku filma jurili sa prstom na orozu veliko kalibarskog oružja.
Šta se ovde dešava to samo Borgman zna. Polako počinje svoju misiju preobražanja Marine, umetnice i majke troje dece. Nastaje razdor u porodici, a jedna scena za psihološku analizu je više nego interesantna, kada klinka, bez ikakvog povoda baca kamen na jadnika koga su Borgmanovi pomoćnici prebili kada je hteo da dođe na razgovor za posao za poziciju baštovana. Scena je bila tragi komična, ali opet bez ikakvog objašnjenja.
Posle 108 minuta ostajem bez teksta. Da li je film toliko dobar ili je bilo prosto gubljenje mog vremena. Jedino što nam ostaje je duboko teoretisanje. Da li nam je Varmerdam jednostavno prikazao jednu priču koja ne mora nužno da ima sredinu i kraj, a i početak kreće negde od sredine. Da postoji toliko zla na ovom svetu i da se nesvakidašnje, apsurdne i banalne situacije odvijaju oko nas. Da li je potreban razlog da se čovek ubije? Borgmanu izgleda ne treba, ali opet nas začiguje zbog čega on to uopšte radi što radi. Sekvenca sa devojčicom koja baca veliki kamen na prebijenog čoveka koji vapi za pomoć me navodi na razmišljanje, da li se zli rađamo ili je to prosto kućno vaspitanje koje itekako nedostaje u ovoj situaciji. Nažalost odgovor nisam našao.
Podeli na: