Izvor: Filmske radosti
Autor: Zorka Obrenić
goEast festival – In Bloom/ Grzeli nateli dgeebi
Režija: Nana Ekvtimišvili i Simon Gros
Scenario: Nana Ekvtimišvili
Uloge: Lika Babluani, Mariam Bokeria
Direktor fotografije: Oleg Mutu
Proizvodnja: Gruzija-Nemačka-Francuska, 2013.
Ako Rocker Mariana Krišana nije zadovoljio verziranu festivalsku publiku čija očekivanja uveliko korespondiraju sa frekvencijama rumunskog novog talasa, selektori takmičarskog programa goEast-a strateški su predstavili „the next best thing“ istočnoevropske kinematografije predvođenu gruzijskim filmom In Bloom (Grzeli nateli dgeebi), ujedno pobednikom trinaestog izdanja festivala u Visbadenu. Dominacija gruzijsko-nemačkih projekata (u kategorijama dokumentarnog i animiranog filma) u programu Robert Boš fondacije za podršku međunarodnoj filmskoj saradnji takođe svedoči o usponu još jedne kinematografije istočne Evrope ili bar o diktatu recepcije i postojanom interesovanju za teme koje pristižu iz postkomunističkih, tranzicionih društava.
Na temelju toga da su im zajednički izvesni toposi (post)komunističkog iskustva, te da priče o pojedincima služe kao okosnica komentara šireg društvenog konteksta već se izvode zaključci da „In Bloom“, kao jedan od vesnika novog gruzijskog filma, u izvesnoj meri sledi programski pristup uspostavljen u okvirima rumunskog art house-a. Rediteljski debi Nane Ekvtimišvili tek sporadično isijava duh koji baštini iz gruzijske kinematografske tradicije i prevashodno se oslanja na recentnije evropske trendove što je između ostalog verovatno posledica rediteljske saradnje sa Nemcem Simonom Grosom (kome je ovo drugi igrani film), ali i generacijske bliskosti sa pomenutim uzorima. Premda održava određen tematski kontinuitet i sa novijim gruzijskim filmom, In Bloom pravi zaokret u odnosu na tu zajedničku zaokupljenost turbulentnim prvim godinama nezavisnosti Gruzije time što nudi dosad neiskorišćenu žensku vizuru.
Scenario je zasnovan na autobiografskom osvrtu rediteljke na život u Tbilisiju ranih devedesetih i polazeći od univerzalnog modela priče o odrastanju daje uvid u atmosferu perpetuelnog nasilja koje se ovaploćuje kroz najrazličitije odnose, prenoseći se lako iz domena ratnog konflikta u sferu svakodnevnog života. Narativnim stilom koji počiva na spontanoj i umereno epizodičnoj strukturi autori razotkrivaju probleme sa kojima se dve junakinje, tek zašle u adolescentsko doba, suočavaju u svom neposrednom okruženju. Dok povučena Eka, u iznenađujuće disciplinovanom i odmerenom tumačenju Like Babluani, svoju osetljivost na očevo odsustvo i narušeno porodično jedinstvo konstantno filtrira kroz prkosnu potrebu za ispitivanjem razloga njegovog boravka u zatvoru i odbijanje da ga poseti, otresitija Natja (Mariam Bokaria), sa ostalim članovima porodice, gotovo svakodnevno trpi torturu očevog nasilnog ponašanja.
Rediteljski par, bez velikih pretenzija da sve objasni, dosledno insistira na eliptičnom pripovedanju, osećajući da su dramske vinjete, i bez opipljivijeg kauzaliteta među njima, dovoljno indikativne da gledalac nasluti smer u kom će se radnja odvijati. U takvoj postavci, izvesan narativni sled se uspostavlja i kroz neizvesnost koja natkriljuje svakodnevicu junakinja od trenutka kada Natja dobije pištolj od jednog od dvojice za nju zainteresovanih mladića. Ekvtimišvili i Gros ovde posežu za čehovljevskim motivom oružja koje do kraja drame mora da opali, ali ga do završetka napuštaju, prekidajući na taj način (barem privremeno) konstantni transfer nasilja u trenutku kada Eki i Natji ostaje izbor da ga produže ili zaustave. Tako je na još jedan način naglašena snažna ženska perspektiva, što uz činjenicu da je u tom smislu ovo svojevrstan pionirski poduhvat u okvirima novije gruzijske kinematografije, čini ovaj film podesnim za sagledavanje kroz optiku feminističke kritike.
Iako bi se autorima moglo zameriti strateško zaobilaženje neuralgičnih tačaka konkretne društveno-istorijske situacije i odsustvo jasnijeg političkog stava prema sukobu u Abhaziji koji kontekstualno obrubljuje filmsku priču, njihov pristup crpi legitimnost upravo iz opredeljenja za bavljenje nasiljem koje u osnovi ima patrijarhalno za svoj predznak.
Priči zasnovanoj na sećanjima rediteljke Ekvtimišvili odgovaraju vizuelno hladniji tonovi i desaturirana fotografija Olega Mutua (zbog čije se saradnje sa Munđiuom i Puiuom ponajviše prave paralele sa rumunskim filmom) koja daje dodatnu patinu prizorima Tbilisija. U rediteljsko-snimateljskom postupku, najuočljivije u scenama nasilja, dominiraju srednji i srednje krupni planovi koji ne manipulišu gledaočevom empatijom, već ga direktno smeštaju u nelagodnu poziciju svedoka dominacije jedne patrijarhalne logike.
Pripovedni ritam celine odaje utisak blage tromosti i podređenosti montaže autoritetu Mutuove fotografije i to je verovatno tačka u kojoj se ovom filmu spočitava i izvesna sintaktička derivativnost u odnosu na rumunski novi talas. Međutim, nasuprot opštem ritmu filma pojedine scene i kadrovi poseduju impresivnu unutrašnju dinamiku koja vrca od ritualnog – i to je ritualno najšireg spektra: od intimnih Ekinih rituala preturanja po kutijici sa ličnim stvarima njenog oca (između ostalog i pasošem SSSR-a), preko scena devojačkih okupljanja koje evociraju liričnost ranijih gruzijskih filmova, do folklorno-ritualnih momenata, među kojima su najupečatljiviji Natjina otmica i nakon ključne elipse njeno venčanje gde u jednom dugom kadru razočarana Eka suspregnutih emocija, naizgled hladnokrvno izvodi izražajan nacionalni ples. Pomenuta elipsa je poseban interpunkcijski momenat kojim je akcentovana duboka ukorenjenost nasilja u sam folklor, ali i dramatični i iznenadni prekid adolescentskog zamaha. Imajući u vidu vremenski kontekst priče, taj prekid bi mogao da prizove u gledaočevu svest prelomni trenutak u istoriji Gruzije, barem u smislu traume naglog zaokreta.
„In Bloom“ je film koji bi mogao da zadovolji publiku željnu istočnoevropske i postsovjetske egzotike, a da pritom ne opterećuje kompleksnošću političke situacije, već je predstavlja isključivo putem atmosfere i nagoveštaja. Ako je to i linija manjeg otpora, jedno od opravdanja za ovakav scenaristički i rediteljski pristup krije se i u činjenici da je i samo sećanje (a na njemu je bazirana ova filmska priča) eliptične prirode.
Podeli na:
