Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Mike Leigh
Fotografija: Dick Pope
Muzika: Andrew Dickson
Uloge: David Thewlis, Lesley Sharp, Katrin Cartlidge, Greg Cruttwell, Claire Skinner.

Haos prostiranja, polegao preko zemlje, kao magla. U njemu mnogo reči. Ljudi koji se pokreću u svim pravcima, prilično neodređeno, bez smisla. Otvaraju oči samo da bi se uverili koliko su slepi, koliko ne mogu da vide. Tako je lakše suze zameniti znojem, ideju telom, put šipražjem. Ili urlati. Intimno, u uvo najbližeg slučajnog prolaznika. Kao anđeo – znajući da se ništa ne može promeniti, ali bar reći. Onako kako jeste. Kako bi trebalo da bude, kada bi se magla i smog konačno podigli. Ili tek drmusanja radi. Izgleda da elektro-šokovi ponekad uspostave red, srce oseća u pravom smeru, kreće se, udara. Da li je prava šansa ikada postojala? Verovatnoća nije nikad na pravoj strani. Što ne znači da reči ne moraju biti prave, oštre i istinite. Do ivice brutalnosti…

Džoni beži iz Mančestera posle sumnjivog seksualnog odnosa u jednoj od uličica radničkog dela ovog grada. Prate ga samo pretnje. Dolazi u London, da potraži bivšu devojku Luiz. Ona je na poslu, dnevnoj dosadnoj rutini. Zato je kod kuće njena cimerka, Sofi. On je brzo zavodi i njih dvoje završe u krevetu. Tako dočekuju iznenadjenu Luiz. Ponovni susret bivših ljubavnika u njemu izaziva lavinu reči, vrlo neprijatnog tona. Potrebu za konfrontiranjem, koja se sve više zahuktava i produbljuje. Tako se podiže talas na kojem on napušta njihov dom i odlazi u noć Londona. Da gleda, propoveda i oseća svu tamu koja se spušta na jesen ovog grada…

Haotičnost tame leži kao oreol nad ovim ostvarenjem. Uštirkana arogancija, nepristupačnost oštrih ivica naslikana vešto vodjenom kamerom autora. Vizura Majka Lija postaje sve mračnija što se gledalac više zavlači u uličice ovog filma. Filosofske propovedi prelaze u eruditsko vređanje i samodestrukciju njegovog glavnog junaka, čineći liniju linearnosti spuštanja dubuko mentalno i psihološki uznemirujućom. Bes, brutalnost i nemogućnost dubljeg emotivnog vezivanja celu situaciju samo još pogoršavaju, progredirajući, sigurnim korakom, čak maršom, ka bezumlju koje na kraju prevladava. Entropija? Ova je fizička zakonitost umiljata za viziju sadašnjice koju nam nudi ovo ostvarenje. Implozija simboličnosti donosi prasak na nebu iz kojeg nastaju novi svetovi, a energija koja se oslobadja uništava sve oko sebe. Nestaje potpunom transformacijom.

Li pokazuje zavidnu rediteljsku veštinu prilikom otelotvorenja ove mračne vizije. Scene su precizne, kadrovi izrazito artistični. Fotografija pažljivo odabrana, naglašeno mračna. Takodje, valja napomenuti da nam ulogu Džonija donosi maestralni i nadahnuti Dejvid Tjulis. No, sva ova priznanja padaju u vodu. Obara ih vrlo loše svedena dramaturgija. Haotičnost kojoj se teži gubi smisao u potpuno nepovezanim (barem smislom) likovima i scenama. Da li je Džoni stvaran? Andjeo uništenja? Odgovor na svaku vrstu društvene malaksalosti i mediokritetstva? Jeste. Ipak, poenta je potpuno promašena, i to više puta. Prvo, odmah na početku, motivom njegovog bega. Povod je još manje povezan sa svime što se tokom ove priče dešava. Odatle se sve još više razilazi. Zajedljivost, eruditizam, sadizam, svi su odlično portretisani, ali ni jedan, čini se, u pravo vreme i na pravom mestu. Brutalnost, čak i naglašena dualnost, alter ego koji se pojavljuje u bezumnom, ali spolja ugladjenom jahaču strasti, Džeremiju, nemaju pravo mesto u sižeu, čak su na momente potpuno besmisleni i nefunkcionalni.

Ne verujem u motive umetnosti koji se baziraju na zbunjivanju gledalaca (čak smatram da je to odraz određenog kompleksa nižeg vrednosti samog autora koji ovako obmanjuje publiku), pogotovu ne u takove motive kad pričamo o Majku Liju ili ovom ostvarenju. Mnogo toga u filmu „Naked” nažalost ostaje upravo ovakvo – nejasno. Ne motiv. Ni snaga. Uz određene, sitne korekcije, blagom rotacijom i uklapanjem zupčanika, ovaj film bi zaista bio remek-delo kakvim ga smatraju. Ali, u ovom obliku on je samo pokušaj. Nadomak. Put do pakla popločan je dobrim namerama. Zato ne opraštam autoru ovakvu realizaciju kakvu sam imao prilike da pogledam.

Grad
  • Save
Previous post Grad (Ž. Pavlović, M. Babac, K. Rakonjac, 1963)
Montevideo, vidimo se
  • Save
Next post Montevideo, vidimo se (Dragan Bjelogrlić, 2014)
Share via
Copy link
Powered by Social Snap