Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić
Scenario: Ante Tomić i Rajko Grlić
Fotografija: Slobodan Trninić
Muzika: Alan Bjelinski i Alfi Kabiljo
Montaža: Andrija Zafranović
Glumci: Miki Manojlović, Bojan Navojec, Darija Lorenci, Ksenija Marinković, Nataša Dorčić
Trajanje: 87 min
Čuveni filmski znalac Bunjuel je prilično davno snimio film vrlo zanimljivog naslova „Diskretni šarm buržoazije“, uspevši pri tom da vrlo uverljivo dočara dokolicu ovih ljudi. Ako se malo bolje zagleda, lako se da uočiti činjenica da su filmovi najrafiniranijeg kvaliteta (u umetničkom smislu) uglavnom za svoje protagoniste birali ili visoko intelektualni krug ili najsocijalniji sloj društva. Na domaćoj sceni je uočljiv preteg u stranu ovih drugih filmova, delimično zbog vrlo represivnog sistema kakav je socijalizam bio (mada modalitet istog koji je vladao kod nas nije ni približno bio represeivan poput pojedinih), mnogo više čini se zbog širokog sloja ljudi koji je oduvek bio vrlo neuk.
Razaranjem sistema neke se navike teško brišu. Sada imamo njegovo totalno otsustvo, pa je i kontrola kvaliteta vidno opala (ako ništa drugo, tada se bar moralo govoriti oštroumnijim simbolima ne bi li film dobio pozitivan stav). To takođe važi za sve kinematografije regiona, kako se to sada popularno naziva. Dakle, od nekadašnje veoma plodonosne kulturne baštine spali smo na provincaijalni potsmeh, tavorenje. Kad iskreno razmislim o tome šta bi možda moglo pomoći, često pomislim da ne bi bilo zgoreg da tas pokušamo da prebacimo na drugu stranu već pominjanog dualiteta. Čini mi se da je ovdašnje gledalište prezasićeno socijalnim temama u svakodnevnom životu, stoga kome je još potrebno da tako nešto gleda na bioskopskom platnu, pa još kvazi-umetničkim portretisanjem?
Nikola i Braco, posećuju oca, čuvenog slikara i ostarelog zavodnika, u bolnici pred samu njegovu smrt. Stariji, Nikola, uspešni je biznismen, čovek koji celu porodicu drži pod kontrolom iako ga stalno optužuju kako misli samo o sebi, dok je Braco, mlađi, izgubljen u mržnji prema kapitalizmu, odbačen od sopstvene žene i ćerke i potstanar u očevom ateljeu. Kada posle sahrane njih dvojca poprilično popiju i završe u Nikolinoj kući, Braco revoltiran mišlju da je brat nepravedno dobio sve što ima uzima bočicu za spermu koju Nikola i Anamarija koriste ne bi li dobili dete i prospe sopstveno seme unutra. Ovaj događaj pokreće jedno potpuno novo poglavlje u porodici, koje donosi svima potpuni obrt u samo godinu dana.
Priča „Neka ostane među nama“ ispričana je u pet poglavlja. Svako nosi ime jednog lika. Može se reći da svako nosi po jednu različitu emociju, koja zaokružuje sve te ljude kao celinu, slikajući precizno svaki pojedinačni karakter i na taj način pokušavajući da dostigne određenu dubinu naracije. Upravo ovaj postupak je nešto što već godinama ni jedan ovdašnji autor ne uspeva do dostigne, malo zbog stručne (ne)kompetentnosti, a mnogo više zbog nedostatka hrabrosti i vizije onoga što nas okružuje. Takođe, reditelj se odlučio da se tematski približi modernom evropskom filmu, kapitalističkom predstavom umetnosti, smeštenoj u Zagrebu. Još jedna zanimljiva kombinacija koja bi mogla da probudi autentičnost ovog ostvarenja. Razlažući dalje, lako se može uočiti pažljivi kasting, koji je autoru doneo gotovo savršene glumce. Potencijalno vrlo interesantan film, koji se ne libi ni koketiranja sa komedijom, čak i vrlo uspešno. Tu su i prelepe fotografije Zagreba, koje čine da svako poželi da uđe u film i prošeta se njegovim ulica, provoza tramvajima. Takođe i vrlo ozbiljan muzički predložak, poprilično u džez maniru.
Dakle, svi sastojci su tu. Ovo jeste jedan dobar film. Grlić pokazuje zavidnu veštinu i filmsko znanje. Ipak nešto fali. Je li to ono kako to ljudi umeju da kažu-trula Evropa? Činjenica je da stari kontinent drma kriza talenta, koju ni sjajni tehnički napredak ne može da pokrije. Ulazeći u takav manevar automatski se i sam film čini dosadnim. Zamka mnogih evropskih filmadžija je kobna i za Grlića-iako pokušava da se probije i da nam nešto novo, ljudi o kojima želi da nam priča nemaju žara za tako nešto. Čak su i njihove intrige tragikomične i hronično nezrele. Ne zbog nemogućnosti autora da ih pravilno naslika i složi u kompoziciju, koliko zbog ozbiljne krize identiteta koju ljudi ovog kova mogu da ponude. Više niko od njih nema odgovarajuću ideju, samo čudnu putenu ispreplitanost i serijski broj na leđima (mada horor tetovaže mladog Martinog ljubavnika deluje zastrašujuće opominjuća, a potpuno je u duhu huliganizma koji je aktuelan ovih dana, a koji je zamenio građansku netrpeljivost, da je tako nazovemo).
Na kraju ostaje dojam da je film kvalitetniji vizuelno nego sadržinski. Ne stavljam to toliko na dušu autoru, jer u modernom dobu čovek koji želi da stvara iz posmatranja odavno nema šta da vidi. Na delu vidimo odličan primer zašto je globalizacija surova-doslednost vodi u dosadu. A mi smo, kao buržoazija ili bar srednja klasa (intelektualna) klinički mrtvi. Svejedno, sve pohvale za pokušaj, ovako nešto može da natera širi filmski auditorijum da se malo zapita, bar oko toga kako se film snima. A možda i da nekoga inspiriše da zaista kreira nešto sa intelektualnom težinom.
Podeli na:
