Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin
Scenario i režija: Janko Baljak
Direktor fotografije: Jovan Milinov
Scenograf: Dragan Sovilj
Kostimograf: Nevena Milovanović
Montažer: Goran Mitrović
Asistent montažera: Ivan Zec
Muzika: Janja Lončar
Uloge:Sanja Popović, Ljubomir Bulajić, Aleksandar Radojičić, Aleksandra Tomić, Suzana Lukić, Lena Bogdanović, Nebojša Milovanović
Trajanje: 106 min.
„Netipčna tinejdžerska komedija“ pod nazivom „Plavi voz“ se konačno pojavila u našim bioskopima. Prema rečima samog autora Janka Baljka, ovaj projekat je zamišljen kao netipičan tinejdžerski film sa specifičnom političkom pozadinom, jer se radnja dešava onih sedam dana u vreme žalosti zbog Titove smrti, kada nisu radili ni bioskopi ni pozorišta, a dnevne novine su izlazile u crnim okvirima.
Reditelju Janku Baljku je ovo, verovali ili ne, debitantsko ostvarenje. Poznat po dokumentarnim filmovima kao što su „Vidimo se u čitulji”, „Duvanski put”, „Anatomija bola”, „Srbija u kontejneru” i „Vukovar – poslednji rez”, Baljak je odlučio da izađe iz okvira dokumentarizma, a koliko se „dobro“ snalazi novoj oblasti, možete i sami videti u filmu „Plavi voz“.
Četvrtog maja je preminuo Josip Broz Tito, doživotni predsednik Jugoslavije, što predstavlja najvažniji datum u modernoj istoriji nekadašnje države. U „Plavom vozu“, nekoliko dana uoči njegove smrti, maturanti jedne gimnazije su odlučili da naprave izbog za „princezu proleća“, najlepšu devojčicu škole. Vojislav (Ljubomir Bulajić)je zaljubljen u Anicu (Sanja Popović) drugaricu iz odeljenja, a Dok (Aleksandar Radojičić) ga ubeđuje da je organizacija tog izbora najbolji način da smuva Anicu. Da bi se malo začinile stvari Milena (Suzana Lukić) je zaljubljena u Vojislava, koja sa zločestim drugaricama želi da pokvari planove. U školu nakon smrti profesorke Marksizma dolazi zamena, veoma mlad i ambiciozan profesor Božičković (Nebojša Milovanović), nekadašnji učenik ove gimnazije. Da bi se stvari još više zakomplikovale imamo još jednu ljubavnu priču. Profesoru se sviđa Anica i to joj otvoreno pokazuje pred celim odeljenjem.
Toliko ljubavnih priča, a za sada skoro ništa o dnevno političkim temama izuzev nekoliko direktnih uključenja u radio program, prilikom izveštavanja o zdravstvenom stanju predsednika. Nakon proglašenja pobednice i njenih pratilja, direktorka škole (Lena Bogranović, ujedno i producentkinja filma) prekida zabavu saopštenjem da je preminuo Tito. Plač, suze i na kraju „Hej Sloveni“. Čovek da se prosto naježi. Možda će se starija generacija, ako se uopšte odluči da pogleda film setiti starih vremena i možda ih prođu žmarci. O autentičnosti događaja ne možemo ni da govorimo, mada ovo je igrani film, jer je žur održan tokom večernjih sata. To bi otpirilike bilo sve što se Tita tiče, odnosno političke pozadine. Baljak se nije zadovoljio ovakvih ishodom pa je odlučio da još malo začini priču ubacivši deo o državnom sistemu, odnosno kako su se nekada, a možda i sada ispitivali politički neistomišljenici. Ali to nije sve. Baljak je otišao još jedan korak dalje ubacivanjem motiva osvete, čime je razvukao i ovako veoma slabu priču. Sada se gledalac nalazi u raskoraku, koju priču zaista da posmatra. Možda mu sine da će se na kraju sve to lepo iskombinovati, Ali, da li je to zaista tako i bilo?
Prvih pola sata priča je uspela da se drži, ali kako je radnja odmicala sve se polako razilazilo, raspadalo, da bi vrhunac priče bio sam kraj, koji je izgledao kao da autor nije imao ideju kako da završi film. Imao sam osećaj da je film sklepan iz delova, jer je više ličio na neku seriju, sa sve kratkim muzičkim numerama, koji su naglašavali situaciju, nego na igrani film. Nakon projekcije čovek se ozbiljno zapita šta je gledao i zbog čega su odobrena sredstva da se snimi ovako nešto? Da li se scenario zaista toliko promeni od kandidature filma za finansijskim sredstvima do finalnog proizvoda ili je prosto prenos samog slova na veliko platno nemoguć posao za samog autora? Kuknjava producenata kako nisu imali dovoljno para u budžetu je verovatno pokušaj da opravda loš proizvod. Ljudi na ovom filmu kao da su uvek živeli na visokoj nozi pa nisu mogli da upotrebe maštu, kako bi nadomestili nedostatak finansijskih sredstava. Kostimografkinja Nevena Milovanović kao da u životu nije videla modu osamdesetih. Nedopustivo je da u filmu imamo firmu „Time zone“ koja verujem nije postojala pre 30 godina. Običan gledalac verovatno nije toliko ni obraćao pažnju na to, ali pretpostavljam da je uspeo da vidi dezen, šare i nijanse boja koje se nalaze na garderobi glavnih junaka. Ovakva rešenja su u startu trebala biti odbačena, ali nažalost svedoci smo nestučnosti i neprofesionalnosti. Kada nisu imali para da iznajme tramvaj iz tog perioda, a možda i nema primeraka u dobrom stanju, mogli su barem da skinu nalepnice od prošle ili ove godine ili da ih prelepe nečim, a da ne govorimo o žutim automatima, koji bodu oči. Scenografija ide rame uz rame sa kostimografiju i vodi se mrtva trka, o najpromašaju. Iskren da budem ni vizuelni identitet nije mnogo daleko, od isuviše minimalističkog pristupa, ostali smo na slabašnom fontu i zvezdi. Barem da se neko potrudio da ubaci malo drugačiju špicu na početku filma, koja izgleda kao da je radio neko ko zaista nema veze sa dizajnom i animacijom. Verujem da je i za ovo razlog nedostatak novčanih sredstava.
Još jedna neverovatna činjenica jeste da producenti, a ni distributer nije pomenuo da će se film prikazati na „Blue ray“ disku. Iako imamo opremljene bioskope za digitalno prikazivanje filmova, mislim da cena koja se plaća za kartu filma koji se pušta na 35mm i sa digitalne kopije ne sme da bude ista.
Da ne bude sve toliko negativno u filmu govori plejada mladih glumaca, koji su pokazali da uz odgovarajućeg mentora gluma koja se uči na Akademijama može da bude prirodna, što se na primeru Suzane Lukić najbolje može videti. Sećamo je se iz „filma“ „Hadersfild“, koji je nažalost snimljen, gde je gluma bila više nego katastrofalna, odnosno pozorišna.
Podeli na: